Na dan posvećen Martin Luter Kingu i citirajući velikana američke borbe za građanska prava, Donald Tramp je zvanično (ponovo) stupio na funkciju predsednika SAD.

U grupacijama koje su podržavale republikanskog kandidata, posebno se izdvaja ubedljiva podrška koju uživa među kamiondžijama. Iako to možda na prvi pogled ne deluje, reč je o nezanemarljivoj grupi od oko 3 miliona lica (prema podacima za 2023. Američkog biroa za radnu statistiku). No, ukupna brojka zaposlenih u industriji je daleko veća zato što obuhvata i lica koja rade na nevozačkim poslovima u kamionskim firmama. Do konkretnog broja je teško doći, zato što je industrija visokopodložna outsourcingu. Ono što znamo je da po različitim anketama Trampa podržava između 67% i 75% ispitanika koji rade kao vozači kamiona. Razlozi za ovako ubedljivu podršku su višestruki. Pre svega, kamiondžije su obično pripadnici konzervativnijih slojeva društva i poistovećuju se sa Trampom na kulturološkom nivou. Drugi razlog je što su ljudi atipično imali priliku da kao izazivača biraju čoveka koji je već obavljao funkciju i kome mogu da sude na osnovu minulog rada. Trampu ide u korist što je njegov prvi mandat prepoznat kao zlatno doba za kamione. Sam Donald Tramp je vrlo glasan po pitanju podrške auto industriji i politikama koje je pospešuju.

Poznato je da Trampova administracija favorizuje maksimiziranje ekonomske efikasnost, čak i po cenu žrtvovanja ekoloških standarda. Radi čega se očekuje da će biti ukinut niz regulacija koje je forsirao Bajdenov kabinet. Iako su emisioni standardi doneti sa ciljem zaštite javnog interesa, kao krajnji rezultat imaju povećanje cena vozila i operacionih troškova. Američka organizacija “Clean Freight Coalition” je iznela procenu da bi prelazak na električna vozila ,,teškaša” koštala oko hiljadu milijardi dolara.
Primer: Nov kamion sa dizel motorom ima tržišnu cenu od oko $180,000 dok je cena ekvivalentnog vozila na električni pogon oko $450,000. Na sve to, baterije za takvo vozilo su teške između 5 i 7 tona što smanjuje ukupnu težinu tereta koje kamion može prevesti.

Prethodna administracija je preko FMCSA planirala regulativu koja bi obavezala proizvođače kamiona da motori sadrže uređaje za ograničavanje brzine, dok je novi potpredsednik Vens izneo javno protivljenje, radi čega se očekuje odbacivanje navedene mere. Neto posledice regulative bi bilo ograničavanje produktivnosti kamionskih kompanija zbog usporavanja njihovog tranzita. No, implikacije su i po bezbednost. Iako deluje kontraintuitivno da mera protiv ograničavanja brzine može ugroziti bezbednost u saobraćaju, vozači kamiona svedoče da limitiranje brzine stvara jaz između kretanja teških i putničkih vozila, posebno na autoputevima, čime dolazi do opasnosti.

Na talasu odlučnih smanjivanja poreza, Trampova administracija je odlučna u nameri da napravi sledeći korak i saseče porez na dobit na 15% (sa trenutnih 21%). Ova mera bi omogućila manjim kompanijama koje posluju uz veoma niske profitne margine da reinvestiraju više kapitala u povećanje, a većim kompanijama da rade na rafiniranju tehnoloških procesa.
Razmatra se i ukidanje federalne akcize (FET) na kupovinu kamiona i prikolica koja iznosi 12%. Nominalno to predstavlja desetine hiljada dolara koliko je oprema skuplja zbog akcize. Njenim ukidanjem bi se omogućilo firmama da modernizuju svoje flote i stare kamione zamene novim i efikasnijim u potrošnji.

Posledica koja je verovatno najznačajnija za američke građane je što bi mere usmerene ka smanjivanju troškova industrije kamiona značile i potencijalno smanjenje troškova namirnica, u čiju cenu ulazi transport.

Ostaje nam da vidimo kako će se sve odigrati, ali deluje da naša industrija naredne 4 godine dočekuje veoma optimistično.

NAPOMENA: Sve navedeno u članku predstavlja lične stavove autora i ni na koji način ne treba biti protumačeno kao stavovi bilo koje organizacije sa kojom je autor povezan.

Jedna od najinteresantnijih spoznaja koju sam imao o sebi je da paralelno gajim izrazito liberalne stavove u odnosu na društvo i konzervativne na ličnom planu. Najpre sam pokušao da samorefleksijom dođem do zaključaka šta je uzrok tako naizgled disonantnog pojmanja sebe i društva, da bih kroz razgovor sa ljudima zaključio da to i nije tako retka pojava, samo da joj se ne pridaje puno pažnje i značaja.

Da budem iskren, bio sam u iskušenju da u naslovu ovog teksta iskoristim vrlo predvidivu formulaciju o liberalnom srcu i konzervativnom umu, ali sam tom klišeu odoleo smatrajući da bi to bilo neadekvatno predstavljanje temelja na kojima gajim ove stavove. Nisu moji konzervativni lični stavovi išta racionalniji u odnosu na liberalne stavove o društvu. Naprotiv, smatram da su oba zasnovana na razumnim osnovama.

Ne bi bilo zgoreg da počnem od preciznog definisanja šta ti stavovi tačno podrazumevaju. U mom sistemu vrednosti, primarna je sloboda. Smatram da je smisao života traganje za ličnom srećom u maksimalno slobodnim uslovima. To po prirodi stvari znači lišenost obaveza koje su nametnute kao posledica očekivanja društva. Odmah da naglasim da ovo nije stav u apsolutnom smislu, odnosno da ne gajim anarhističke sentimente da je poželjno eliminisati sva očekivanja i obaveze od strane društva. To je u praksi vrlo teško izvodljivo. Umesto toga, smatram da je najispravnije povući granicu između pojedinca i društva u tački slobode koja čoveku omogućava da maksimalno uživa svoju slobodu sve dok ne ugrožava druge. Libertarijanci ovo zovu i non-aggression principe (NAP). Slikovit primer te granice bi bio pijani čovek čije pravo da se alkoholiše poštujem (ali ne podržavam lično), ali to postaje potpuno druga dimenzija problema i odgovornosti ako se odluči da pod dejstvom alkohola sedne za volan, jer tada više ne ugrožava samo sebe. Ako iz ovoga nije bilo kristalno jasno, izneću vrlo decidirano da nisam pristalica paternalizma.

Ovo mi je dalo dobar šlagvort da poentiram na značaju tolerancije u praksi. Iako deluje kao nešto što bi trebalo da se podrazumeva, prečesto viđamo da su ljudi skloni da traže zabrane za nešto što lično ne podržavaju, iako ih direktno ne ugrožava. Verovatno najpoznatiji primer za to je gej parada. Nisam nikada bio na gej paradi, ali ne vidim problem u njenom održavanju, zato što ne mislim da je moj lični doživljaj tog događaja merodavan da nekoga uskrati za isti. Pozicije netolerancije uglavnom potiču iz neznanja i/ili straha. Demokratija je danas postala toliko ,,podrazumevajuća” da je shvatamo zdravo za gotovo.

Navedeni stav o tolerancije bih naznačio kao koren iz kog kreće čitava priča. Postoji još jedna veoma važna dimenzija koja se na taj koren kalemi. Reč je o tome da je nivo očekivanja koji imam na ličnom planu na daleko višem nivou u odnosu na očekivanja prema društvu. Verujem da vam je u glavi pitanje: da, ali kakve to ima veze sa konzervativnim stavovima na ličnom planu? I moj odgovor je vrlo jednostavan: što su očekivanja na većem nivou, to je prostor za improvizaciju manji. Drugim rečima, držimo se ustaljenih i potvrđenih šablona ponašanja koji su prošli test vremena. Ne smatram da iko treba da bude sankcionisan ako nosi pocepane farmerice na poslu, ali ih ja neću obući zato što sam svestan da bih najverovatnije bio percipiran na način koji ne odgovara onome što želim da postignem u karijeri. I ne samo to, već bih verovatno bio i sam sklon da nepovoljno percipiram osobu odevenu na takav način u radnom okruženju. Ne zato što joj nedostaju kompetencije, nego bih sumnjao u njenu socijalnu inteligenciju. Sve to dok verujem da ta osoba ima nedvosmisleno pravo da se odeva kako god želi.

To be continued…

Da, reč je o onoj industriji za koju ste čuli po tome što je drugar vašeg drugara zaposlen kao dispečer i mlati lepe pare za naše standarde.
Samo što su te priče o lepim parama volšebno utihnule u protekle dve godine. Kriza u svetu se prelila na Ameriku, a po mnogim osnovama je iz nje i krenula. No, točkovi nastavljaju da se vrte, a sa njima i pare.

(Za potrebe ovog članka ćemo pretpostaviti da znate engleski na dovoljno dobrom nivou da nisu potrebni prevodi za neke učestale reči).

Najpre da raščlanimo terminologiju, počevši od različitih naziva koji se koriste za istu industriju. Trucking, logistics, transportation su neki od naziva koji se upotrebljavaju da opišu industriju kamiona u Americi, odnosno njene različite aspekte. Lično nisam fan ovog poslednjeg naziva, jer me transport uvek prvenstveno asocira na prevoz ljudi. Pa bih to korigovao u freight transportation (prevoz tereta).

Do ekspanzije industrije na našim prostorima dolazi kao logična posledica globalnog trenda uspona interneta i potrebe za jeftinijom radnom snagom. Kao i svaka industrija, transport ima svojih prednosti i mana.

SPECIFIČNOSTI VEZANE ZA INDUSTRIJU

Osnovna prednost, koja je čini veoma atraktivnom jeste niska ulazna barijera. Drugim rečima, svako sa solidnim poznavanjem rada na računaru i dobrim znanjem engleskog može da se zaposli u biznisu sa kamionima.
Entry-level pozicije uglavnom nisu zahtevne, pa ih rade ljudi najrazličitijih pozadina. One ujedno služe i kao čistilište gde se za poslodavca stvara jasnija slika ko su ljudi u koje može da ulaže više.

Radne smene su prilagođene vremenskoj razlici u Americi.

Zbog snažne veze srpske emigracije sa Čikagom, većina naših kompanija ima sedište u saveznoj državi Illinois, što znači da posluju u centralnoj vremenskoj zoni (-7 sati razlika u odnosu na centralnu evropsku).
Shodno tome, uobičajena radna smena je 15.00–23.00 po centralnom evropskom vremenu (odnosno 08.00–16.00 po centralnom američkom). Najveći broj zaposlenih radi upravo u ovoj smeni, jer tada je aktivna berza i ima najviše dešavanja. Nije retkost ni da kompanije imaju devetočasovne radne smene od 14–23. Kako je ovo industrija koja nikada ne spava, nije neuobičajeno da se radi u sve tri smene u zavisnosti od pozicije.

Osim vremenske zone, razlikuju se i dani praznovanja. Tako da možete očekivati da radite za Božić i druge srpske praznike, a da zbog smanjene aktivnosti budete slobodni za američke federalne praznike.

Nisu svi federalni praznici neradni, a industrijski standard je da se ne radi za: (1) New Year’s Day, (2) Memorial Day, (3) Independence Day, (4) Labor Day, (5) Thanksgiving Day i (6) Christmas Day. S tim da treba naglasiti da to zavisi i od pozicije na kojoj se radi, zato što dispečeri, track and trace i safety prilagode rad smanjenom kapacitetu i imaju nekog na dežurstvu.
Konkretni benefiti koje ćete uživati će zavisiti od firme sa kojom zasnujete radni odnos i vrste ugovora.

Veoma su uočljive i razlike u mentalitetu i poslovnoj kulturi između Amerikanaca i Evropljana. Neće biti potrebno dugo vremena da primetite da su Amerikanci otvoreniji i komunikativniji. Njihova preduzimljivost i volja da idu na sklapanje posla će obasjati i one najanksizonije. Ako vam je bilo glupo da nekog zovete na telefon da mu nudite usluge, vrlo zarazan odnos Amerikanaca prema radu će vas postepeno osloboditi bojazni.
Važan razlog za komunikativnost kod Amerikanaca je i što se mnogo više važnosti polaže na rezultate i uspehe. Dok evropsko pojmanje rada teži predvidivosti, kontinuitetu i što manjim oscilacijama; američko je zasnovano na konstantnom pronalaženju načina za maksimalan rast i utilizaciju. To znači da ovaj posao liči na sve, osim na priče vaših deda i baba o radu u javnim preduzećima i istoj plati iz godine u godinu. Logistika je vrlo dinamična industrija u kojoj se promene dešavaju na dnevnom nivou i ako ste na poziciji koja je plaćena po učinku, može se vrlo lako desiti da nemate iste zarade iz meseca u mesec. Ali to sa sobom nosi i mogućnost da zaradite višestruko iznad domaćeg proseka, ukoliko ste dovoljno produktivni.

ENTRY LEVEL POZICIJE

Te osnovne pozicije su uglavnom (1) data entry i (2) track and trace.

(1) Data entry je potpuno robotski posao koji se sastoji u izdvajanju ključnih informacija iz važnih dokumenata i njihovo ubacivanje u specijalizovane softvere, tzv. TMS (transportation management system).
Za uspeh u ovoj roli nije čak potrebno ni aktivno korišćenje engleskog, već dovoljno dobro pasivno poznavanje da se raspoznaju već pomenute ključne informacije. Posao se brzo uči, radi rutinski i nije stresan. Najizazovniji deo je tempo koji zna biti promenljiv, jer postoji špic kada dispečeri bukiraju najviše tura i očekivanje je da sve budu ubačene u TMS u najkraćem roku

(2) Track and trace (skraćeno TT ili T&T) je praćenje već unetih tura. To znači aktivno posmatranje kako se kamion kreće od početne do krajnje tačke, beleženje svih promena i redovno obaveštavanje klijenata o statusu njihove ture. Kako je logistika vrlo dinamična i posledično tome podložna promenama na dnevnom nivou, TT agenti su u konstantnoj komunikaciji i sa dispečerima, vozačima ali i sa klijentima u rešavanju problema.
Primer za bolje razumevanje: Na pojedinim utovarima i istovarima je neophodno da teret bude posebno utovaren/istovaren i vozač će biti dužan da plati tzv. lumper fee. U toj situaciji, uloga TT agenata je da koristeći TMS generišu kod za novac na iznos lumpera i isti proslede vozaču.
Bez obzira da li se vozač kreće ili miruje, potrebno je ciklično izveštavanje klijenta o progresu, zbog čega tipično TT agenti rade u sve 3 smene.
Sama uloga TT agenta je predvorje za bavljenje dispečom, jer pruža neposredno iskustvo sa svakodnevnom problematikom.

Plate za ove pozicije ne odskaču od proseka za domaće tržište rada, baš zato što su dostupne i za ljude bez iskustva. Rad na ovim pozicijama je prilagođen mladima i studentima. Primarni cilj im je da pruže prvo iskustvo radnicima uz minimiziranje rizika za poslodavca.

Za sva pitanja možete mi pisati na: pesoviclann@gmail.com

Protestantism

Let start with the elephant in the room. Religion... among other things.
Let me make a disclaimer and contextualize the matter. I was raised by fairly moderately liberal parents. My grandparents were staunch socialists and my paternal grandfather was a successful local politician. Until his final days, he was a firm believer in Titoism. I’m giving him a special shout because, out of the four of them, he and I had a very special relationship that I credit for a lot of my outlooks towards life. He never imposed his views on me; rather, he wanted me to understand things by appreciating the sensibility of his values. Yet that never worked out… at least not the way he imagined it. I was in elementary school when I started questioning things.

To me, it made no sense how socialists were eager to confiscate private property, which marked the first step on my journey as an adult toward a system of values in life. In contrast, during my high school days, I was not mischievous in the typical sense, but I was intellectually rebellious. I would often ask my teachers provocative questions that would put them in a tough spot. Some of them loved me for it; most of them didn’t. Naturally, one of the hot topics was religion. I was never quite satisfied with the lack of explanations provided by clerics and spiritual guides, which ended up shifting me towards atheism. It would be like that for a decade until…

I was at a conference as a young business manager, and one of my colleagues came down to the hotel lobby to watch a football game and enjoy a cup of tea. We struck up a conversation about work, and he then made a remark: “Man, Pešović, you’re a true protestant, you know that?”
I was a bit taken aback by this comment, so I asked him to elaborate on his statement. He said something along the lines of: “Think about it. Your attitude towards work. Your values in life. You talk a lot about diligence and discipline, but you also make a point about why entrepreneurs have social responsibilities towards the less fortunate. That’s a textbook example of what the ethic taught by Protestants.”
I didn’t really address this further during the conversation, but I remember going to my room that night and thinking about it for a couple of hours. I categorically refused religion. So how could I possibly fit into Protestant preaching? But then it occurred to me. Why had I spent a decade away from religion? Because I had a fairly comfortable life without health issues; both of my parents are alive and healthy. Besides my grandparents, I didn’t have deaths or illness in the family. And for that, now I say thank God. I spoke to a friend who’s younger than me and had his firstborn turn 1 around that time. He was telling me how parenting affected his views and how he credits it for becoming more conservative (in relation to life, not politics). Oddly enough, this is one of my friends with whom I had a lot of deep and meaningful conversations where we rebuked religious teachings. Yet here we were in different positions and accepting the shortcomings of our views. At that age, we realized what it truly means to be spiritually fulfilled. We felt enlightened.
After I came back home from the seminar, I reached out to a friend whose dad is an evangelical pastor to ask him to put me in touch with a church close to where I was. Since then, I have been sporadically going to the church. I stopped rolling my eyes at religious festivals and started appreciating the sense of peace they gave to people (myself included). It actively makes me want to be a better person. For the record, I don’t think you need religion to be moral. But I think it has a profound impact on society, and it most certainly influenced me.
Last year, I remember being at another seminar and talking to a young lady who’s of a different nationality and religion than me. She was a bit surprised that I declared myself a Protestant and made a point to demean it a bit. But I wasn’t offended in the slightest because my views weren’t based on dogma imposed on me; they had a stronghold in the values which I developed on a rational basis. I realized I was a protestant by values long before I turned to religion.

Cat ownership

During the last days of November 2023, I adopted a month-old kitten. Throughout the summer of the same year, I moved out of my parents’ place and yearned for companionship. Having grown up with German Shepherds, I’ve admired them from afar, as sadly my apartment isn’t suitable for a dog of that size. But I took a chance with a different kind of four-legged furball — yes, a kitten.

I found an ad posted by a couple of girls who had found a 4-week-old kitten all on its own in a suburban Belgrade street, hiding from the November cold and starving. They picked her up, took her to the vet, cleaned her, cleared her, and decided to look for a home for the little purrito. I was the first person to reach out, and we set up a time for them to bring her. And if you didn’t get it by now, they were told by the vet that it was a baby girl. So I took her in and named her Marlena, emphasizing my deep love for Maneskin. Until a month and a half later, Marlena was licking his ball sack, which considerably grew, and she ended up becoming a he in a twist unseen since Robin Williams took a piss standing as Mrs. Doubtfire. Not gonna lie, I felt a bit relieved knowing my cat won’t end up with an unwanted pregnancy. In fact, I just had him neutered today as I’m writing this.

Having been a German Shepherd (not necessarily a dog) person my whole life, I learned a lot from my cat. For one, I was well accustomed to the unsolicited and overwhelming affection provided by dogs. I was brainwashed by the media and decades of Hollywood blockbusters that gave cats a bad rep as being aloof and uncaring. If anything, I did verify that I am not getting unconditional love from my cat. But it turned out to be awesome. Why? Well, because a cat’s affection is earned, which makes it all the more rewarding and fulfilling. My kitten is super chill and very lovey-dovey with me. He tolerates other humans, including my parents when they visit. But he only ever displays signs of deep love and trust towards me. He refuses to sleep in the presence of anyone but me alone. He doesn’t curl up in other people’s laps, and he very seldom lets anyone touch him.

In fact, he taught me a lot about pet boundaries because he dislikes being picked up, and he will only let me pet him on his own terms and when he desires. I can’t make him do things, but I gave up on trying to do so. Having learned to understand and respect his boundaries and provide for his basic needs, he responded with nothing but the utmost devotion and love.

“You’ll Never Walk Alone”

They call it football’s most famous anthem, and I learned it thanks to football. Unsurprising, given that I grew up with a dad who is a lifelong Liverpool fan and I’ve heard YNWA numerous times in my life before I actually appreciated its beauty and ingenuity. Football has always been one of my passions. I have a home video of myself at 4 years old, wearing the old blue Yugoslav national team kit and chasing a football. Although I wasn’t a Liverpool fan as a kid, I fancied different teams. However, I always engaged in playful banter with my old man.

At this age, I don’t consider myself a supporter of any particular club as much as someone who loves the game and appreciates different players. Oddly enough, Alexis Mac Allister of Liverpool is currently one of the finest ballers in my book.

A while ago, I was going through a painful breakup. Being a boy, I was never really taught how to process that, let alone feelings. I’m the type of person who always seeks comfort in music. YNWA came on the playlist, and I listened to it. By the time the record finished, I replayed it. After listening to it a second time, I was in disbelief. Oh my God, Gerry’s voice, the Pacemakers’ tune — it ticked every box for me. It enhanced my emotions, lifted my spirit, and resonated with me in so many ways. It made me feel as if they were singing to my ear to ensure I know I’m not walking alone, whatever the challenge ahead is.

It’s a rather peculiar situation, but over the years, I turned to this song in challenging times, and it kept me going.
For this, thank you Gerry. Rest in peace.

It is the talking point that rocked the gaming industry! The past few days in the gaming industry have been fully dedicated to Blizzard Entertainment’s approach in addressing the mounting dissatisfaction of fans. In what seems to be the most challenging time in the company’s history, Blizzard pulled off one of the most proactive stances in trying to turn the tide.
For context, it’s essential to note that all of Blizzard’s games are in desperate need of improvement, as exemplified by Overwatch 2, which has consistently received one of the lowest ratings on Steam. Diablo IV is often criticized for its perceived “pay-to-win” model, much to the dismay of players. Heroes of the Storm, unfortunately, is widely considered a dormant game, having lost the battle to its MOBA counterparts, League of Legends and Dota 2.

However, what deeply concerns the majority of Blizzard fans is the rather awkward position that the fan-favorite World of Warcraft has found itself in for years now. WoW’s current expansion, Dragonflight, was announced with the intention of dismantling all the tedious grinds and borrowed power systems that the player base despises. While the game has made significant progress in that regard, it has struggled to attract a wider audience and maintain player engagement, as retail servers often feel deserted, and forming groups for content takes an unusually long time. The game’s population has experienced a sharp decline, and various metrics are used to gauge it, such as the number of completed Mythic+ runs in comparison to previous seasons. Unfortunately, no official data is available as Blizzard ceased sharing the number of active subscribers a decade ago.

The prevailing sentiment about the game leading up to the convention was that it was in a rather awkward position with no clear indication of its direction. The first decisive step the company took was to announce the re-hiring of Chris Metzen as the Executive Creative Director for Warcraft specifically. Metzen, a household name in the gaming industry, has been credited with shaping many of Blizzard’s designs and stories that are beloved by the community.
Given the nature of the genre, MMO players understand just how important consistency and vision are. The lack of vision is evident in the multitude of different speculations about what the next step might be. Oddly enough, it turns out that most of those speculations are false, as Blizzard came out swinging in an unprecedented way, announcing not one, but three of the next WoW expansions collectively, naming them the Worldsoul Saga. This decision surprised everyone because it marks the first time in the franchise’s 20-year history that we gain insight into Blizzard’s long-term plan. Until this point, all of the previous nine expansions had been announced one at a time and had an average life cycle of around two years. Departing from this pattern seems to be very telling, not only about what needs to be done but also about how the gaming industry has evolved.
By creating a large-scale plan with a single storyline extending over three expansions, Blizzard has found a way to provide fans with the much-needed consistency. It has been mentioned that the individual expansions will likely feature faster-paced content releases, which also addresses the problem of content drought that occurred a few times in past expansions. This new approach will also give Blizzard better control over when and how they release content, and it’s expected to result in a smoother transition between patches. From a broader perspective, Blizzard will have a direct means to engage with players and shape their expectations.

A point of contention raised by fans is the potential charging of the same price for potentially less content in each individual expansion compared to their predecessors. While this may seem intuitive, Blizzard’s expansions have maintained roughly the same price for over a decade. During this time, double-digit inflation has affected the cost of living. Consequently, a price increase was likely to occur, and Blizzard appears to have found the ideal way to adjust their product’s pricing without directly modifying the nominal prices. It goes without saying that I’m impressed with the cleverness of this business approach.

Last but not least is the key takeaway I drew from watching everything unfold: the aim for consistency. Whether it’s the influence of the business savvy ownership of Microsoft or Blizzard’s own gambit, it is clear that they want to put all concerns to bed and get back on track. They addressed most of the crucial issues and signaled to the audience that they have a long term plan which is just the reassurance any MMO fan craves. But as Chris Metzen said himself: “It is Azeroth and things may not go to plan. Things may just spiral wildly out of control.”

Najpre želim da *NAGLASIM* da odgovornost ne iščezne preko noći. Ona se postepeno razmontira u dugoročnom procesu u kom smo svi saučesnici. I to je dublji sloj tragedije, jer se o odgovornosti ljudskog faktora i sistema koji on čini razgovara tek kada su posledice neodgovornosti katastrofalne — broje se u ljudskim životima.
I to samo zato što gubitak ljudskog života predstavlja duboku ličnu i emocionalnu patnju koja svojom težinom prevazilazi našu voljnost da ignorišemo činjenicu da živimo u društvu lišenom kulture odgovornosti. Kažem namerno voljnost jer smo savršeno svesni da je moguće izbeći saobraćajnu kaznu ako imaš 20 evra u kaseti. Svesni smo i da se neki poslić može završiti preko veze i/ili ako je džep dovoljno dubok.
Je l’ ima neko da ne shvata da to tako ne treba? Teško. Ali tako sistem funkcioniše i ne samo da smo se pomirili sa tom činjenicom, nego igramo po tim pravilima. U tom izboru leži naš doprinos objektivno manjem zlu od tragedija koje su se desile, ali zlu na kom se kalemi kultura neodgovornosti. Postalo je normalno ne samo da se sistem izigrava, nego i da se ismevaju i proglašavaju ludim oni koji se ponašaju u skladu sa pravilima (bilo da je to zakon ili moral). Rad na crno je odličan primer za to. Dokle god je moguće da prođe nekaženjeno onaj koji utaji porez, svako ko ga plaća je magarac. Da, magarac. Ponašanjem u skladu sa pravilima dok je sistem obavezujući samo za neke je doslovno pucanje sebi u noge. Zašto bi neko plaćao, ako burazeri, ortaci i šurnjaje ne moraju? Osim što je nepravedno u osnovi, glupo je i sa poslovne strane jer se smanjuje profit i direktno finansira konkurencija kroz državnu politiku subvencionisanja.

Ono što je još strašnije je da ta vrsta malverzacija funkcioniše u svim porama društva i na skalarno na manjim stvarima kao što je gradski prevoz. Ako će kontrolor u prevozu da zanemari, oprosti ili ga je uopšte briga ako putnik nema kartu, postavlja se pitanje: zašto bilo koji putnik plaća prevoz?
Jer umesto da ode da jede jednom mesečno morske plodove u restoranu, plaća uslugu i za sebe i za onu dvojicu što se ne voze. Mislim da se zaključak sam nameće ko je od njih pametniji.
I tu postoji odgovornost svih nas. Zašto na to ćutimo? Ne može se očekivati da sistem magično postoji, a da pritom niko ne oseća potrebu da da svoj doprinos u očuvanju istog. Osećaj odgovornosti prema integritetu sistema je odlika građanskog društva.
Mene povremeno pitaju zašto isključivo prelazim ulicu na zeleno. Osim što je to svetlo na koje se prelazi ulica radi bezbednosti svih učesnika saobraćaja, jelte… imam i dublji razlog. Ne želim da neko dete vidi kako prelazim ulicu na crveno i misli da je to normalno. Ja sam nebitan mikron u univerzumu, al’ taj mikron voli da misli da ima svoj integritet.

Možemo praviti spisak bez kraja nepočinstava ljudi u javnom životu koji nisu snosili adekvatne ili nikakve posledice za svoja nedela, ali meni nije namera da ovde izmišljam toplu vodu. Hoću da se osvrnem na ono što je prisutno u životu svakoga od nas što nas koči u nastojanju da izgradimo ličnu kulturu odgovornosti.
Počnimo od vaspitavanja dece danas. Na svakom koraku vidimo roditelje koji usađuju svoje komplekse deci. Vrše na njih pritisak svojim nerealnim očekivanjima, čime doprinose stigmatizaciji neuspeha kao potpuno legitimnog ishoda. Dete je naučeno da je uspeh očekivani ishod, a da je neuspeh nešto čega ga treba biti sramota. Iako se najveći uspesi grade na seriji neuspeha. Iako je sposobnost prihvatanja neuspeha ključna odlika društava koja su spremna da idu napred. Čovečanstvo je kroz istoriju videlo progres tek kada su okuraženi ljudi bili spremni da idu u nepoznato. Kristofer Kolumbo je krenuo na moreplovsku misiju ne znajući da li će živ stići gde se uputio. Umro je 1506. godine u uverenju da je dosegao tlo Indije. Našao se na potpuno suprotnom kraju sveta.
Braća Rajt (eng. Wright) su znala da se njihove leteće makete mogu srušiti u svakom trenutku, ali su bili odlučni da svetu podare krila. I uspeli su.
Odakle nama pravo da deci sečemo krila učeći ih defetizmu, učeći ih malodušnosti?
Normalizacijom neuspeha kao koncepta utičemo da se u najranijoj dobi razvoja deteta uči odgovornost.

_________________________________________________________________
O autoru: Milan Pešović, generalni direktor američke lizing kompanije Torrent Leasing, Inc. i osnivač @biznismilan brenda na Instagramu i TikToku.

1. Pretpostavi da je do tebe — Koliko ste se puta našli na šalteru isfrustrirani zato što vas šalju od jednog do drugog? Govore vam da niko nije nadležan. Sve se radi po principu one narodne: ,,pređi brigo moja na drugoga”. Zato što nema kulture odgovornosti. Od sinova bogataša koji mogu na ulici da gaze druge do lekara koji probuše creva bez sudskog epiloga i tako dok skandal ne utone u zaborav društva.
   Da bi se ostvario lični i profesionalni napredak, neophodno je imati spremnost da se prihvati odgovornost za svoja dela ili minuli rad.
   To je prvi korak da bi se kritički feedback prihvatio konstruktivno, umesto doživljavanje istog kao napada na ličnost. Često ljudi zbog sopstvene nesigurnosti nisu spremni da prihvate i sasvim validnu kritiku. Ne uzimaju je kao nešto konstruktivno i priliku da iz nje nešto nauče i unaprede se, već reaguju defanzivno i pravdaju se. Osoba koja ima samopouzdanje na zdravim osnovama ne polazi od pretpostavke da je nepogrešiva. Naprotiv, ona je svesna da svi prave greške, a da ono što čuje od drugih može da joj pomogne da se unapredi. Osoba zna da nju vrednosno ne definišu njene greške, nego volja da iz njih izvuče maksimum i bude produktivnija.
   Baš radi toga je negovanje kulture odgovornosti od izuzetnog značaja u poslovnom okruženju i prilikom izgradnje radne kulture u kompaniji. Ako imate ambicije da dosegnete do menadžerske ili direktorske uloge, morati pokazati spremnost da prihvatite odgovornost rad čitavih timova, a ne samo vaš lični. Prihvatanjem odgovornosti signaliziramo svojim nadređenima da smo kompetentni ljudi koji nemaju problema da budu u liderskoj poziciji.
2. Vrednuj vreme kao da je novac — U prirodi nam je da novac vrednujemo više od vremena. To se može praktično utvrditi vrlo lako na svakodnevnom nivou. Mnogo ste voljniji nekome da posvetite malo vremena nego da mu date novca. Kad vas neko sa fasciklom i pričom o humanitarnoj akciji zaustavi na ulici da zatraži novac, prvo ga saslušate, pa se odlučite da li ćete dati novac. Dok donesete odluku, već ste mu dali malo svog vremena. A, ako nećete ni da ga saslušate, znači da niste spremni ni to malo vremena da mu date, a sasvim sigurno novac neće videti.
   Ovde treba napraviti jednu važnu distinkciju. Postoji razlog zašto sam napisao da treba vrednovati vreme kao novac, a ne da ,,je vreme novac”, što je ustaljena floskula.
   ,,Vreme je novac” implicira da bi svakom trošenju vremena trebalo pristupiti sa materijalnog aspekta i umesto kafenisanja sa prijateljima, raditi nešto što će nam doneti materijalnu korist. Namerno izvrćem do granica banalnosti ovaj argument, da bih ukazao na nijanse o kojima pričam. To kafenisanje sa prijateljima iako nam neće doneti novca, već će nas verovatno koštati, ali je korisno zbog toga što nam pruža mogućnost ,,da napunimo baterije”, da bismo onda bili produktivniji u okviru onog vremena koje nam jeste namenjeno za rad. Čovek je socijalno biće.
3. Niko ti ništa ne duguje — Vrlo lako se upada u zamku i veruje da nam neko nešto duguje. Mit koji volim da razbijam referencom iz knjižvenosti.
   Devedestih godina prošlog veka, biblioteka američkog kongresa je roman ,,Pobunjeni Atlas” (eng. “Atlas Shrugged”) proglasila drugom najuticajnijom knjigom u Americi, posle Biblije. Autorka je kroz svog glavnog junaka izrekla čuvene reči: ,,Zaklinjem se svojim životom i ljubavlju prema njemu da nikada neću živeti zbog drugoga, niti tražiti od drugoga da živi zbog mene”. Rečenica koja se nepravedno karakteriše kao manifest sebičluka i beskrupuloznosti, a zapravo ilustruje težnju čoveka za individualizmom i kontrolom nad svojom sudbinom.
   Ovakav način razmišljanja je veoma koristan, zato što polazi od osnovne pretpostavke da je čovek odgovoran za svoj život, odluke koje u njemu donosi i posledice istih. Međutim, tu se stvari ne završavaju. Dodatna dimenzija je da ne postoji obaveza drugoga da čini za našu dobrobit, niti je opravdano da od nekoga to očekujemo. Potraživački sentiment, odnosno duboko uverenje da nam neko nešto duguje je prožeto neosnovanim vrednovanjem sebe ili nekog ličnog svojstva. Setite se čoveka koji radi za nizak dohodak i gaji uverenje da je bedno plaćen, da njegov posao vredi mnogo više, da je svet okrutan i sistem kriv za njegovu situaciju, ali svoj posao ne menja zato što zna da nigde neće biti bolje plaćen. Taj čovek laže sebe da mu neko nešto duguje i odbija da prihvati ličnu odgovornost i da radi na sebi zbog poboljšanja svoje situacije. Tu postoji i druga dimenzija gde se sa dubokim nepoverenjem i podozrenjem gleda na ljude koji pronađu zajednički interes. Recimo odnos poslodavac i radnik.
   Kada se poslodavadc odluči da uloži u radnika da mu bude bolji, produktivniji, kompetentiji, to treba da se vrednuje. To nije čin pukog altruizma, već najčešće investicija u kojoj postoji obostrani interes. Ako vam poslodavac plati profesionalno usavršavanje, on to ne radi zato što mu je (samo) stalo do vas, mada i toga ima, nego da bi imao boljeg radnika. To što on ima utkan interes u takav postupak, ne eliminiše da ga imate i vi. Najveći broj transakcija se dešava na obostranu korist, baš zato što ekonomija nije igra nultog zbira, o čemu će nešto kasnije biti više reči.
4. Radi pametnije, a ne jače — Kad bi naporniji rad značio i veću vrednost, onda bi volovi bili zaslužniji za rast privrede od čoveka.
   Naučeni smo da se trudimo da radimo naporno i da će se to negde nekako isplatiti. Da naporan rad uvek donosi rezultate. Izgrađen je čitav kult divljenja napornom radu i vrednom čoveku kao moralnom uzoru društva. Veruje se da kroz kolike god poteškoće prolazi taj vredan čovek, da ga negde u budućnosti čeka neka valorizacija za njegov rad i trud. Međutim, naporan rad nema nikakvu inherentnu vrednost. Sasvim je moguće da će se dodatnim naporima ostvariti identični rezultati što će dovesti do prezasićenja. Pravi iskorak se pravi kada se otkrije način da se radi pametnije. Kako možemo poslu pristupiti pametnije nego prethodnog dana?
   Da se vratim na primer vola, za njega je napredak u poslu da povuče teži teret nego prethodnog dana, a za čoveka da uradi pametniju stvar. Čovek koji otkrije način da sa manje napora savlada prepreke pred sobom je na putu da bude produktivniji i stvara veću dodatu vrednost. Tako unapređuje sebe i svoje radno okruženje.
5. Probaj da sagledaš širu sliku — Svaki vid udruženog i organizovanog rada podrazumeva da je pojedinac deo nekakvog kolektiva koji stvara dodatu vrednost. Čak i frilenser koji pojedinačno radi na honorarnim poslovima neretko stvara i preko tog jednog projekta.
   Sposobnost da se sagleda šira slika onoga što se stvara, da se razumeju različite pozicije ljudi koji su involvirani u proces, njihov doprinos i ono što zajednički urade je važna da bi se moglo gledati unapred i baviti se strateškim planiranjem. Bez obzira da li imate ambicije da se bavite poslom na ovako visokom nivou, možete imati više koristi razvijanjem sposobnosti da stvari posmatrate izvan sopstvenog ugla i još više ako možete predvideti trendove koji će se dešavati.
   Sagledavanjem šire slike možete bolje razumeti ne samo šta rade drugi oko vas, nego i samu prirodu vaše pozicije u odnosu na njih. Zamislite bilo koju potencijalno konfliktu ili tenzičnu situacije do koje dođe zbog nesuglasice između radnika ili čitavih departmana. Svako ima neku svoju istinu i dođe do zatezanja odnosa. Kada se strasti smire i ljudi razgovaraju, može doći do boljeg razumevanja zbog čega je druga strana imala stav koji jeste. Boljom spoznajom tuđe perspektive, možemo steći i realniju sliku o sebi i prilagoditi svoja očekivanja od drugih, ali i staviti do znanja šta je ono što je uljudno očekivati od nas samih.
6. Konkurenciju posmatraj kao priliku, a ne kao pretnju — Pokojni premijer Đinđić je svojevremeno rekao da se je Slobodan Milošević ustalio manir ,,postaviš glupljeg od sebe da te ne bi smenio”. I zaista, može se primetiti da mnogi pri dolasku novih radnika imaju animozitet, jer se osećaju ugroženo. Poreklo ove ugroženosti ide od nesigurnosti u svoj položaj i bojazni da bi neko mogao da napreduje nauštrb drugog. Da se razumemo, takve stvari se dešavaju, ali su one daleko od toga da budu pravilo. Ljudi na intuitivnom nivou imaju izgrađeno rasuđivanje da je rad, privređivanje i ekonomija uopšte igra nultog zbira. Odnosno, da bi neko nešto dobio, drugi mora da izgubi. Međutim, ovo nije tačno ni za pojedinca, ni za privredu. U radnom ambijentu, ako je došlo pojačanje za vaš departman, to ne znači da je ta osoba hodajuća pretnja vašim karijernim ambicijama. Naprotiv, to znači da imate mogućnost da kroz rad sa tom osobom stvorite veću vrednost. Nećete nužno sa svakim kliknuti i biti u mogućnosti da to postignete, ali vaša vrednost je utoliko veća ako udruženo sa nekim još imate produktivniji rad.
   Zamislite osobu zaposlenu u marketingu koja je smišljala kampanje za određeni broj klijenata. Dolaskom drugog zaposlenog neće izgubiti na poslu prvi marketar, nego će imati priliku da razmenom ideja napravi još efikasniju marketinšku strategiju, a da onda potencijalno dođe i do dodatnih klijenata (proširi obim posla). Dolazak novih ljudi u kolektiv je i prilika za isticanje u liderskoj ulozi i preuzimanje inicijative. Razlika između menadžera i lidera je u tome što menadžer ima odgovornost da delegira obaveze i postara se da one budu obavljene na adekvatnom nivou. Liderska uloga tu podrazumeva i da osoba pruža dodatu vrednost svakom članu tima, tako što naglašava njihove kompetencije i čini ih boljim. Bilo da to postiže čistom motivacijom i inspirisanjem ili kroz mentorstvo. Svako ko ima ambicije da se vertikalno kreće hijearhijskom lestvicom, to mora ozbiljno da shvati.
7. Tvoja nezamenljivost je tvoja moć — Treba naglasiti da ako razmislimo o nekome u svom radnom okruženju koga bismo okarakterisali kao nezamenljivog, da vrlo verovatno ta osoba ipak nije sasvim nezamenljiva, ali da je dovoljno što ima ulogu i reputaciju osobe čije cipele je teško ,,popuniti”.
   Čisto i ekonomski gledano, radnici koji su na minimalnoj zaradi su na prvom mestu mladi i nekvalifikovana radna snaga koja zbog nedostatka veština, znanja i sl. može lako biti zamenjena velikim brojem drugih koji konkurišu na tržištu rada. Baš zato pregovaračka moć osobe koja ima ambicije da napreduje na poslu ne leži u tome da radi više i napornije, nego da sebi izgradi poziciju nezamenljivosti.
   Ako provedete dve godine na nekoj poziciji gde pokrivate solidan deo posla koji zahteva veštine stečene tokom rada, veća je šansa da ćete dobiti povišicu, jer se vašem poslodavcu više isplati da vam da veću platu, nego da za nešto manje pare dovede novog radnika, obučava ga ispočetka i da pritom ni ne zna kakva je ta osoba i da li će se uklopiti. Imamo dosta primera iz prošlosti gde su privrednici postavljali trendove kako bi ponudili svojim radnicima bolje uslove. Petodnevna radna nedelja od 40 sati (odnosno, osmočasovna smena) je postala mainstream u Americi kada je Henri Ford hteo da privuče i zadrži bolje radnike u svojoj fabrici automobila. Za njega su oni u tom trenutku bili ključ uspeha i nezamenljivi.
8. Uvek se zapitaj— zašto? Ima ona teorija da svi na svetu znaju šta rade, manji broj ljudi zna kako nešto radi, a još manji broj zašto to radi. Ljudi su naučeni da u obrazlaganju govore šta je to što rade, kako to rade i eventualno onda zbog čega. Najveći fokus se stavlja na šta i kako, a deo zašto obično ostane nedorađen. Međutim, veliki brendovi kada se reklamiraju rade obrnutim redosledom. Sve više kompanija pokušava da plasira određeni set vrednosti koji se predstavlja kao njihovo zašto. To nije uzaludno. Lojalnost brendu se izgrađuje ne samo kroz pružanje robe ili usluge koja zadovoljava potrebe potrošača, nego kroz izgradnju sistema vrednosti sa kojim se potrošači poistovećuju i kome biraju da se vraćaju. Ne moramo puno tragati okolo da bismo pronašli primer kompanije koja ovo radi svesrdno — mislim na Apple. Poznato je da Apple ima jednu od najvernijih baza korisnika, jer je sa njima izgrađen odnos da se osećaju posebno što su deo Apple sveta i vrednosti koje ta kompanija baštini.
   Ovo je primenjivo i na svakoga od nas. Kad odete na intervju za posao i govorite o tome šta ste radili ili šta želite da radite, možete ostaviti mnogo bolji utisak o sebi ako se predstavite kao osoba koja nije površna i ume da pojasni šta je ono što želi da postigne u životu. Pod time se ne misli da radite za platu i napredujete. To je vrlo uopšteno i podrazumeva se za svakog ko se zapošljava. Misli se na to šta je vaš smisao ili cilj kada ustanete ujutru i pogledate se u ogledalo. Ono što je jedinstveno vaše i naglašava vašu posebnost kojom odskačete od ostatka radne snage. Ako sami sebi ne znate odgovoriti na to pitanje, moža treba da se preispistate šta i zbog čega radite u svom životu.

AKO VAM SE OVO DOPALO, MOŽETE ME ZAPRATITI ZA VIŠE SADRŽAJA:

Instagram
Linkedin
Twitter

Kada sam sa 19 godina upisivao Pravni fakultet, mislio sam da je to početak mog puta ka ostvarenju životnog sna da postanem advokat. Imao sam neke dileme u srednjoj školi oko upisa fakulteta, ali sam negde duboko u sebi zacrtao da želim da se bavim advokaturom i tako je sve počelo.
Radio sam tri puta jače nego bilo kada pre, a sve sa namerom da dajem ispite i budem u toku sa svim akademskim dešavanjima.

Paralelno sa time sam ostvario svoju ambiciju da postanem deo međunarodne studentske mreže — Students for Liberty (skraćeno SFL, prim. aut.), koja okuplja mlade iz celog sveta i osnažuje ih da budu lideri nove generacije u borbi za slobodu. Namerno sam ovo verbalizovao malo kliše, da bih sebi napravio šlagvort da pojasnim da se članovi organizacije bave aktivistički promovisanjem slobode kao najviše vrednosti u društvu i posledično političkih stavova o individualnim slobodama, ograničenoj vlasti i slobodnom tržištu.
Kao deo organizacije sam učestvovao na mnogim seminarima, forumima, tribinama, debata, okruglim stolovima i drugim događajima, a neretko sam pokretao inicijativu za organizaciju istih i predvodio te napore. Tako sam počeo od osnovne pozicije u SFL-u — lokalni koordinator dok 6 meseci kasnije nisam stekao pravo da apliciram da budem nacionalni koordinator za Srbiju, što sam tada i postao. Moj novi zadatak je bio da radim na izgradnji organizacije u Srbiji i koordinisanom radu tima na nivou države. Godinu dana kasnije sam stekao jednoglasnu podršku svih lokalnih i nacionalnih koordinatora u regionu da postanem novi regionalni direktor za Zapadni Balkan. Pretpostavićete da su odgovornosti slične, ali na nivou regiona bivše Jugoslavije + Albanije.

Imao sam priliku da dobijem mnoštvo stipendija i proputujem Evropom da bih uzeo učešće na različitim programima usavršavanja. Neretko su ti programi bili organizovani u vreme ispitnih rokova na Pravnom fakultetu, a ja sam bivao u poziciji da biram između nezaboravnog iskustva i prilike da naučim nešto praktično… i obaveze svakog studenta — da daje ispite. Dugo vremena sam nastojao da balansiram između ta dva, ali sam se zavaravao i otezao nešto čemu je neminovno sledio krah. Tako sam u jednom trenutku presekao i ispisao se sa Pravnog.
Ovo je bila vrlo teška odluka i bio sam pod velikim pritiskom da trasiram svoj život ,,na pravi put”.
Iako je bilo neretko da pojedini aktivisti budu 6 ili više godina delovi organizacije da bi probali da iscede sve što mogu iz nje, ja sam bio svestan da mi je aktivizam u SFL-u tek usputna, ali vrlo važna stanica u karijeri i profesionalnom razvoju. U mojoj trećoj, a ispostaviće se i finalnoj godini u organizaciji, prišli su mi ljudi iz Ayn Rand Centra Evrope (tadašnjeg Balkanskog objektivističkog centra) sa ponudom da postanem programski saradnik ovog think-tanka i da radim na organizaciji jednosemestralnog programa — Džon Galt škola objektivizma u Srbiji, Grčkoj, Severnoj Makedoniji, Gruziji i Bosni i Hercegovini. Iako sam se na ovoj poziciji zadržao tek nekoliko meseci, izgradio sam jako lep radni odnos sa potpredsednikom organizacije koga izuzetno poštujem zbog ljudskih i profesionalnih kvaliteta, ali neću imenovati. U to vreme, on je bio narodni poslanik u Skupštini Srbije i podržao i pogurao me je da postanem polaznik prve generacije Instituta za napredno liderstvo u politici (eng. Advanced Leadership in Politics Institute — ALPI). Ovaj program se organizuje pod pokroviteljstvom Međunarodnog republikanskog instituta (eng. International Republican Institute) iz Amerike. Program je nastao sa ciljem da se okupi 25 mladih koji ispunjavaju kriterijum da budu *zvezde u usponu srpske politike*. Od nas nekoliko koji smo aplicirale preko ove konkretne organizacije, izabran sam ja. Do danas najbolji program na kom sam učestvovao! Posebno mi je drago što sam imao mogućnost da budem suosnivač ekonomskog kokusa ALPI-a.

U međuvremenu sam odlučio da potpuno promenim oblast studija i da krenem ispočetka sa ekonomijom. Godinama unazad sam joj se divio iz daljine, ali je eskivirao zbog svog tradicionalno lošeg odnosa sa matematikom. Tu volim da ispričam koliko meni znači networking kad sam na časove matematike išao kod kolege sa ALPI-a, koji je profesor matematike u školi, a inače bivši predsednik omladine Demokratske strane.
Obratio sam se IRI-u, uz molbu da mi daju preporuku za fakultet (da preporuče mene fakultetu, a ne fakultet meni, da ne bude zabune).
Dobio sam svu podršku i preporuku i mnogo reči ohrabrenja, na čemu sam im beskrajno zahvalan.
Bio sam čvrsto rešen da ne opteretim roditelje mojom odlukom o promeni fakulteta, a znao sam i da ću svoj put tražiti na privatnom fakultetu, jer sam imao mnoštvo stvari koje uporedo sa studijama želim da postignem. Divim se zaista ljudima koji to mogu uz studije na državnim, ali ja nisam jedan od njih. Mene je to gušilo.

Tako sam sasvim slučajno pronašao posao da u američkoj firmi za kamione unosim ture. Odnosno data entry. Ovo je šablonski rad koji ne zahteva nikakve posebne veštine do solidnog znanja engleskog i rad na računaru. Iako moja pozicija nije davala prostora za razmišljanje izvan onoga što se radi, ja sam zauzeo vrlo proaktivan stav i trudio se da uvek nametnem sebe i neka nova rešenja. Tako sam počeo da se uspinjem hijerarhijski dok mi nisu poverili da radim finansijsku kontrolu novopečene lizing firme. Moram da napomene da je ova cela industrija za mene bila potpuna novina, kao i rad u finansijama. Ali me to nije sprečilo da maksimalno motivisano pristupim i pokušam da upijam što više mogu.
Pre par meseci sam se obratio vlasnicima firme sa željom da me unaprede, jer sam smatrao da me posao koji obavljam više ne ispunjava i da sam dostigao neki maksimum u svoj ličnom i profesionalnom razvoju. Insistirao sam da želim biti najgluplja osoba u sobi. Da bih mogao da učim i stičem nove profesionalne kompetencije, važno mi je bilo da sednem za sto sa ljudima koji više znaju od mene i potpuno otvoreno pristupim sa velikim žarom da učim. Generalno smatram da je u životu loše predugo biti najpametnija osoba u prostoriji (metaforički), jer je lepo učiti druge, ali treba tragati uvek za novim saznanjima. Elem, saslušali su me, složili se i pružili mi ono što zovem — životnom prilikom. Sa 26 godina života sam dobio mogućnost da kao generalni direktor (eng. Managing Director) vodim veliku firmu na najkonkurentnijem tržištu na svetu — američkom. Uzvratio sam im pravljenjem svog prvog milionskog posla. Uspeo sam da obezbedim akviziciju prikolica usled velike nestašice istih u Americi.

Često se osvrnem u mislima gde bih mogao biti da sam izabrao konvencionalni put, da idem korak po korak i ispit po ispit. Ni ne znam da li bih diplomirao i imao posao. Sve vreme sam se nosio sa izuzetnim pritiskom jer je neuspeh podrazumevajući ishod u ljudskom pretpostavljanju, a uspeh je suprotno, uspeh je odudaranje od pravila. Uspeh je izuzetak. Danas kad mi se obrate i ljudi za koje znam da nisu verovali u mene, prisetim se reči Džona Kenedija: ,,pobeda ima hiljadu očeva, a poraz je samo siroče”.
Prisetim se i Talebovih reči koji je kazao da američko društvo za razliku od evropskog i azijskog, ima običaj da neguje neuspehe. Umesto stigmatizacije ljudi koji ne uspeju, težište se stavlja na hrabrosti da se pokuša, pa makar i ponovo nakon neuspeha. Taleb tvrdi da je to uzrok disproprocionalog učešća Amerikanaca u inovacijama u svetu. Bilo kako bilo, mislim da je sklonost moje prirode tom setu vrednosti zašto uspevam da plivam.
Zaposlio sam nekoliko ljudi koje znam preko SFL-a ili preko nekih ljudi koje znam iz SFL-a i te konekcije su dragocene.
Voleo bih da ono što sam naučio učinim dostupnim i pomognem drugim mladima da se odvaže. Ne da napuste studije! Nego da imaju više vere u sebe i da budu motivisani da preuzimaju rizike. Jer nema uživanja u svetlosti dana, ako se roletna drži zakovana spušteno.

Kada je te davne 2010. odlučeno da će se svetsko prvenstvo dvanaest godina kasnije održati u Kataru, nema sumnje da su stvari delovale kao win-win situacija iz vizure tadašnjeg francuskog predsednika Nikolasa Sarkozija, dok je trljao ruke zbog pozamašne donacije u vidu borbenih aviona, koje je Katar ,,poklonio” Francuskoj, za politički uticaj ostvaren pomoću fudbalskog konsiljerea Mišela Platinija na proces odabira domaćina mundijala. Ali tu nije bio kraj, klub iz francuske prestonice, Pari Sen Žermen (PSG) je preuzet od strane katarske investiocione grupe i tako je iz ralja mediokritetstva uzdignut u astronomske visine evropskog klupskog fudbala. Time je zaokružen vrlo plodonosan quid pro quo između Sarkozija i Katara.
Ko je mogao slutiti da će dvanaest godina kasnije najvažnija sporedna stvar na svetu biti gubitnik politikantskog trgovanja?

Iz razgovora sa stanovnicima arapskih zemalja koje su vrlo slične Kataru, dolazi do izražaja da je prisutan dominantan narativ da je Katar mala, ali ponosna zemlja koja nastoji da očuva svoju tradiciju, a da hegemonisti sa zapada žele da politizuju fudbal radi sprovođenja svoje agende. Kakva gomila gluposti!
Nije neka tajna da živimo u vremenu u kom je prisutan trend politizacije sporta, te samim time ne treba da iznenađuje što svetsko prvenstvo najpopularnijeg sporta na planeti, služi upravo da bi se slale ovakve poruke. Najpre, ne treba se iščuđavati pragmatičnom pristupu da se jedna takva svetska pozornica iskoristi za promovisanje tzv. ,,zapadnih vrednost”. Zatim treba izbeći zamku da je politizacija svetskog prvenstva per se nešto negativno. Čovečanstvo ima mogućnost da samo pasivno prati fudbal koji se igra i potpuno zanemari društvena dešavanja relevantna za svetsko prvenstvo, ali time prećutno aminuje i sudeluje u homofobnom, mizoginom i nehumanom državnom projektu zvanom Katar 2022. Prisutan je i vrlo jak interes svetske kuće fudbala (FIFA) da se instrumentalizuje moć fudbala kao sporta da se skrene pažnja sa korupcionaške afere koja će joj ostati velika mrlja. Pravo pitanje je zbog čega ta mrlja nije mastilo na optužnici protiv vinovnika korupcije. No, kako ćemo zasigurno ostati uskraćeni za sudski epilog ovog zločina, ne preostaje nam ništa drugo nego da se fokusiramo na samo prvenstvo i sve ono što ono iziskuje.

Velika frka se digla oko najave da će pojedine zemlje EU nositi kapitenske trake sa pro-LGBT porukama u zemlji gde je homoseksualnost kriminalizovana. Polazi se od besmislene i falične pretpostavke da se time nameću zapadne vrednosti u zemlji sa drugačijom kulturom i tradicijom. U 21. veku, kamenovanje žena, proganjanje gejeva, bičevanje nepodobnih i nehuman odnos prema radnicima nisu nešto što se može podvesti ni pod drugačiju kulturu, niti pod tradiciju. Postoje vrlo jasne međunarodne konvencije koje definišu šta su to ljudska prava i na koji način su zemlje članice Ujedinjenih nacija u obavezi da ih štite. Kada neka zemlja, zbog verskog fundamentalizma odluči da ide nasuprot tim vrednostima, dužnost je svakog racionalnog i slobodoljubivog čoveka da se tome glasno usprotivi. Upravo to nas dovodi do rušenja one plitkoumne krilatice ,,ali ko ste vi da kažete drugome šta su prave vrednosti?”, što je kritika zatucane misli upućene slobodnom svetu. Odgovor je vrlo jednostavan. Mi smo homo sapiensi. Čovek je svojim bogom danim razumom sposoban da razlikuje dobro i zlo, ispravno i neispravno, slobodno i neslobodno. Polaženje od pretpostavke da čovek i to svaki čovek, nema na svojim ramenima ultimativni aparat da rasuđuje, predstavlja opasan vid relativizacije morala i posledično tome nedela svih razmera. Cogito, ergo sum nam istovremeno omogućava, ali nas i moralno obavezuje da podignemo glas protiv ugnjetavanja.

Kada se ljubiteljima fudbala kaže da mogu izdržati tri sata dnevno da ne piju pivo, jer je alkohol zabranjen u Kataru. To je ukoravanje ljudi koji su navikli da žive slobodno zato što žele da budu slobodni. Njihova čežnja za slobodom u neslobodnoj sredini je prikazana kao hir. Ovde nije reč o alkoholu, niti o kapricioznosti, već o neprihvatanju neutemeljenih ograničenja.

Snishodljiv stav zvaničnika FIFA prema Kataru je krunisan besramnom izjavom predsednika svetske kuće fudbala, Đanija Infantina koji je istakao da Evropljani (i u širem kontekstu zapad) nemaju pravo da drugima govore šta da rade, te da zbog svojih nedela lani imaju obavezu ćutanja narednih 3000 godina. Manjkavost ovakve ,,logike” je vrlo izražena u pretpostavci da ne postoji u sadašnjosti moralna superiornost slobodnog sveta u odnosu na represivne islamističke režime. Kredibilitet da se kritikuje represivan režim ne počiva na tome što je Evropa bila plodno tlo za spaljivanje jeretika i veštica u srednjem veku, već na civilizacijskom dostignuću ovekovečenom u nivou slobode i poštovanju ljudskih prava koja uživaju građani ,,zapadnog sveta”. Ove reči su naročito licemerne kada dolaze od čoveka koji uživa sve benefite švajcarskog državljanstva.

No, nije reč samo o pravima LGBT zajednice koja su narušena, već i o hiljadama poginulih radnika u protekloj deceniji. Naime, britanski Gardijan je objavio podatak da je oko 6500 migrantskih radnika poginulo radeći u Kataru od dobijanja organizacije prvenstva do danas. Ovde nije reč samo o radnicima koji su direktno uključeni u izgradnji infrastrukture za prvenstvo, već ukupna brojka svih radnika koji su pridošli sa strane. Zemlje iz kojih su se inicijalno uputili su pretežno Indija, Pakistan, Nepal, Bangladeš i Šri Lanka.
Koliko je ovo stravičan podatak, govori činjenica da to znači da je u proseku od decembra 2010. do ove godine, poginulo 12 radnika na svakih nedelju dana. Iz pijeteta prema porodicama nastradalih, prema svetosti ljudskog života i tekovinama zapadnog sveta koje uživamo, imamo obavezu da kritikujemo kada se tako nešto dešava, čak i kada nije u našem dvorištu. Iz potpuno istog razloga kao što nas se tiče svih nasilje, bilo ono kad nas u kući ili kod komšije.

Naposletku, iz poštovanja prema veličini jedne igre koja ima moć da ceo svet ujedini uprkos svim razlikama, imamo obligaciju da ne dozvolimo da je oni nečasni opogane. Igra koja je krasila obustavu ratovanja na dan, kada su za katolički božić 1914, sukobljene strane bacile puške i zgrabile loptu. Tog dana, neprijateljstvo na frontu je zamenjeno rivalstvom na terenu. Fudbal je svojom opojnošću u najtežim okolnostima iznedrio ono najbolje u ljudima.

Obrazovanje ludom radovanje

U vremenu globalizacije, tržište rada je ustrojeno na takav način da radna snaga nije samo homogena masa zatvorena u okviru jedne zajednice ili države, već podleže konkurentnosti sa većim delom sveta. Autsorsing (eng. outsourcing) i ofšoring (eng. offshoring) su sve češće izbor biznisa da posluju na najrazvijenijim tržištima uz umanjenje troškova rada kroz zapošljavanje kvalifikovane radne snage koja po prirodi stvari manje košta. Primer toga su mnoge zapadne firme koje se odlučuju da zapošljavaju ljude recimo u Srbiji ili Indiji da rade na daljinu za zapadno tržište, ali pod uslovima koje diktiraju tržište rada i životni standard u zemljama gde žive. Ovo nije nikakva zla poslovna praksa ili ,,korporativna pohlepa” (eng. corporate greed), kako mnogi vole da to danas nazivaju, već vrlo logičan potez za maksimiziranje interesa u vreme interneta i digitalizacije. Pravo pitanje je zašto važimo za ,,jeftinu radnu snagu”? Svoditi razlog na fakat da je Srbija disproporcionalno manje razvijena privreda bi bilo pojednostavljanje uzroka. Za početak se treba osvrnuti na prethodno navedenu činjenicu da svaki akter na tržištu rada podleže mnogo većoj konkurenciji od ukupne radne snage zemlje u kojoj živi. Jedna od tekovina vremena u kom živimo je da se može sesti sa laptopom maltene bilo gde i raditi, zar ne? To znači da se mora biti konkurentan svakom drugom ko sa svojim laptopom sedne bilo gde (drugo). A, da bi se bilo konkurentno, jedna od načina je da se rad nudi za manji dohodak. To je vrlo sirov način kojim se može posegnuti kada nema ništa drugo da se ponudi. Upravo to nas dovodi do pitanja obrazovanja.
PISA testiranje iz 2018. je ukazalo na zabrinjavajući rezultat, po kom je trećina učenika u Srbiji funkcionalno nepismena. S tim u vezi, OECD [1] je objavio da učenici u Srbiji imaju ostvarene rezultate od 439 poena u čitalačkoj pismenosti, 448 u matematičkoj i 440 u naučnoj. Poređenja radi, prosek zemalja OECD je 500. [2] Zaključak istraživanja je da učenici u Srbiji zaostaju više od jedne godine školovanja za svojim vršnjacima iz OECD. U praksi ovo znači da su učenici u Srbiji sa 16 godina na nivou obrazovanja koji imaju npr. Šveđani između 14. i 15. godine. Neke od posledice ovog kaskanja uključuju poteškoće pri školovanju, otežano zapošljavanje, teže profesionalno napredovanje i snalaženje u društvu. Uočljivo i u manje izraženom preduzetničkom duhu kod mladih.

Dati šansu, a ne milostinju

Da ne ,,dobijam” 5000 dinara iz budžeta države uoči Nove godine, ne bih znao da me se država seti. Da ne izlazim vikendom sa društvom svojih godina, verovatno ne bih ni bio svestan da sam mlada osoba u Srbiji. Zanimljivo je kada se uporedi koliko državu košta takva mera, a još zanimljivije kada se ubaci u kontekst godišnjeg državnog izdvajanja za omladinsku politiku (slika ispod):

Osnovno pitanje koje se postavlja je svrsishodnost ovakvog izdatka za državu. Kažu briga o mladima. Nejasno je kako se tačno brine o mladima tako što se neselektivno isplati novac i mom prijatelju programeru koji ima primanja da mu tih 5000 dinara ne igra neku ulogu i potpuno isti iznos nekom nezaposlenom studentu ko će zahvaljujući tome moći da prijavi ispite. Drugi problem svrsishodnosti je koliko je navedeni iznos zapravo relevantan, kada za jedanaest godišnjih budžeta ministarstva za omladinu svaka mlada osoba u Srbiji može da popije tek nekoliko pića u separeu nekog kluba. Kako onda očekivati da država tim sredstvima može da učini nešto da se radikalno poboljša položaj mladih?
Istraživanja pokazuju da je nezaposlenost među mladima na Zapadnom Balkanu više nego duplo veća od proseka za EU. U zemljama Evropske unije, 16,9% mladih uzrasta od 15 do 24 godine niti radi, niti studira. Na Zapadnom Balkanu taj udeo iznosi 35,1%. [3]
Problemi sa kojima se mladi suočavaju prilikom stupanja na tržište rada su brojni, a neke od poteškoća su i sistemska. Tako recimo studenti mnogih državnih fakulteta na budžetu rizikuju gubitak prava studiranja o trošku budžeta ukoliko se nalaze u radnom odnosu. Ovo se uglavnom zaobilazi postojanjem studentskih zadruga koje omogućavaju studentima rad uz studije na budžetu, ali ne i sva prava koja se u radnom odnosu uživaju u skladu sa Zakonom o radu. Zaposleni preko zadruge nemaju staž, doprinose, zdravstveno osiguranje, niti materijalnu sigurnost pošto ugovori sa zadrugom najviše traju 120 radnih dana, nakon čega moraju biti obnovljeni. Pravo pitanje je zašto se ukida budžet studentima koji su u stanju da ispune uslov uz sve obaveze iz radnog odnosa, ako su u istom? To stvara vrlo paradoksalnu situaciju u kojoj se studiranje na budžetu koristi kao socijalna mera, a to pravo se prvobitno ostvaruje na osnovu meritornosti.

Neto gubitak državne politike nipodaštavanja mladih

Procenjuje se da je u deceniji od 2007. do 2016. Srbiju napustilo oko pola miliona stanovnika. Nažalost, odliv mozgova je trend koji ne jenjava i više od 50000 ljudi napusti našu zemlju svake godine. Ovo ne samo da je gubitak u pogledu broja stanovnika, već i udarac na starosnu strukturu društva, pošto pretežno odlaze mladi. Država zato godišnje izgubi između 960 miliona i 1,2 milijarde evra [4], koliko se procenjuje da je uloženo u ljude koji odlaze. Razume se najviše u njihovo obrazovanje. Među njima je i nezanemarljiv udeo visokoobrazovanih koji na osnovu svojih kompetencija mogu ostvariti zaposlenje pod uslovima koji su nezamislivi u Srbiji. Ono što se u društvu pežorativno zove odlazak ,,trbuhom za kruhom” se pre može okarakterisati kao traganje mladih za boljom budućnošću koju znaju da zaslužuju i koju sami sebi duguju, jer nažalost Srbija u kojoj danas živimo ih nedovoljno ceni. Tu ne mislim samo na odsustvo bilo kakve političke volje da se sistemski poboljša položaj mladih, već i neke naše mentalitetske odlike da u razgovoru sa mladima proturimo ,,da su mladi i da ima vremena da nauče”. Ima vremena za mlade, dragi sunarodnici, ali ima li i mesta?

Zapratite me!

Izvori:
[1] OECD: https://en.wikipedia.org/wiki/OECD
[2] https://www.bbc.com/serbian/lat/srbija-50641543
[3] https://www.slobodnaevropa.org/a/mladi-nezaposlenost-eu-balkan-/31379303.html
[4] https://www.danas.rs/vesti/ekonomija/zbog-odlaska-mladih-srbija-gubi-900-miliona-evra-godisnje/