Prostor korisnika Bratislav

Sećam se kao da je juče bilo, a bilo je davno kada su se kockice sudbine složile, kako to uvek i biva u realnom svetu dešavanja, sve počinje i završava se nekim signalom. Telefon se oglasio poznatom melodijom filharmonije Na lepom plavom Dunavu koja poziva da se javim dok je sa displeja svetleo poziv sa nepoznatog broja. Naravno da sam se javio, odatle pa nadalje slagao sam kockice lične istorije kao vešti filigranski mozaik gde svaka misao ima zvuk slike koju niko osim mene nije mogao da vidi ali se osećao miris mora.

Siguran sam da se većina običnih ljudi ne bi javila na telefon kada vide da imaju poziv sa nepoznatog broja, živi se brzo, nema se vremena za bespotrebna objašnjavanja, zašto da se javim samo gubim vreme da me neko nepoznat smara, pomisliće većina, lakše je pritisnuti crveni taster i prekinuti vezu. Broj telefona može da se pogreši ali poziv ne može da bude pogrešan. Stvarnost ima bezbroj mogućnosti.

Javio sam se opušteno, kao da samo taj poziv čekam u popodnevnoj dokolici pod palmama posmatrajući igru talasa sa udobne ležaljke. Halo, prijatan ženski glas je odmah nastavio kao da se podrazumeva poznati sagovornik, Hej ćao, baš sam mislila da li si slobodan da se javiš, odmah je nastavila, nisam imao vremena ni da razmislim a pošteno govoreći nisam se ni protivio da razgovaram sa nepoznatom ženom prijatne boje glasa. Postojala je i mogućnost da glas nisam odmah prepoznao, možda je neko poznat kada tako počinje razgovor, možda sam taj broj greškom izbrisao, možda. Da slobodan sam, ima vremena, opušteno, rekao sam tim bezbrižnim glasom kao da se znamo hiljadu godina, glasom u boji pastelnog akvarela i u trenutku shvatio da boja i intonacija tog glasa deluje tako lepo da sam prijatno iznenadio i samog sebe. Znaš li šta se dogodilo, nastavila je odmah dalje, naravno da je razgovor bio lične prirode i trajao je čitavih sat vremena. Opisala je do detalja sve šta je imala da kaže, vrlo iscrpno i slikovito, imala je puno dilema, strahova kroz razne aspekte i mogućnosti njenih postupaka, kako to drugi vide, reagovanje porodice, poslovnih nedoumica i zdravlja. U trenutku kada bi zastala u toj ispovesti uključivao sam se kratkim komentarima, kada sam ocenio da je to prikladno obzirom na opis događaja kao, O bože svašta, da li je moguće da ti se to dogodilo, ili Baš lepo što ti se to dogodilo, to je dobra podrška mislio sam, kao i Čini dobro dobu se i nadaj, ili Ima zlih ljudi čuvaj se. Osećao sam da joj je potrebna podrška koju je verujem i očekivala i zbog toga pozvala. Nekoliko puta sam izrazio sumnju u ispravnost njenih postupaka rekavši, Razmisli da li je to pametno, ili Bolje sačekaj malo pre nego što to uradiš, jutro je pametnije od večeri, i sve tako po nekom mom shvatanju i razumevanju njene specifične situacije, ono što mi je odmah izlazio iz glave bez vrlo bitne činjenice da je stvarno poznajem što bi možda samo iskrivilo realnu sliku komentara sa obzirom na lični stav. Često bi posle komentara malo zastala sa pričom, kao nabujali potok kad zastane na brani ukroćen da bi malo kasnije opet krenuo kao vodopad preko stena koji žuborom sve to priča, da izbaci iz sebe, da teče, sve nosi pred sobom a da se ona spasi te plahe bujice koja joj izvire iz duše. Imao sam razumevanje za plahovitu žensku narav i strpljenja, kao i uvek hladne glave i glasom boje pastelnog akvarela. Osetio sam da se razgovor privodi kraju kada je počela da se u nekim situacijama ponavlja, to mi nije promaklo kao aktivnom slušaču što je i ona primetila neki trenutak kasnije. Puno je teže onome ko priča nego onome ko sluša, tako svi misle pogrešno. Bujica reči se polako pretvorila u mirnu i pitomu reku koja sve sporije tiho teče puna unutrašnje snage, plahi brzaci su bar za sada prošlost i ona nastavlja život prema ušću bez svog imena u okean stvarnost svakodnevice, bar za sada. Tako smo razgovor i završili, Puno te pozdravljam, bio si divan, čujemo se opet kada budem imala malo vremena. Odgovori sam, Naravno, čujemo se, a da nisam ni znao sa kim sam razgovarao i prekinuo vezu. Umorno sam gledao u luster koji se ljulja. Prividno nisam imao pritisak da slušam poznatu osobu koja mi se ispoveda toliko dugo ali pritisak izgovorenih reči nepoznate žene imao je za mene zbog toga još veću težinu, morao sam da držim pažnju na boju tog glasa, intonaciju koja daje težinu reči da bi u pogodnom ostavljenom momentu mogao da dam kratki iscrpni komentar, podršku ili sumnju ili šta već. Zamorio me je taj razgovor, razmišljao sam o njenoj poslednjoj rečenici … čujemo se opet kada budem imala malo vremena. Sigurno da ona nije uopšte razumela da priča sa potpuno nepoznatom osobom ili možda grešim, uvek ostavljam prostor za neko možda, mada sam skoro sto posto siguran da tu ženu nikada nisam upoznao. Kroz glavu mi prolaze neke situacije iz razgovora, otrgnuti fragmenti sa ponekim komentarom, sipao sam viski, stavio dve kockice leda i slušao zvuk kako se prijatno dodiruju dok se tope. Neobično iskustvo razgovora sa nepoznatom ženom još je bilo prisutno, osećao san njenu energiju, lebdi još uvek kao magla. Znao sam da će je vetar vremena razvejati po vasioni kao rasturenu slagalicu koja će ponovo početi da se sklapa ali tek ako pozove ponovo. Mogućnosti za stvarnost ima beskonačno. Dogodi se da pozoveš pogrešan broj, brojevi se nekada promene, ne pozoveš koga si hteo već onoga koga si dobio, možda ukucaš pogrešan broj, možda, razloga može biti puno, ali ovako dug i iscrpan razgovor sa verovatno nepoznatom ženom je retkost, skoro nemoguć, razmišljao sam o tome polako ispijajući viski. Razmišljam kakva je bila moja uloga, možda neiskrena, blago subjektivno rečeno, mada mislim da to nije prava reč. Tačno je da sam u prvim trenucima razgovora mogao da kažem, Izvinite, mislim da ste pogrešili broj telefona, možda sam bio znatiželjan, radoznao da slušam taj glas i osetim tu energiju koja izvire iz svake reči, kao da sam bio ispod tuša, ali ni jednog trenutka nisam bio neiskren u komentaru, nisam zloupotrebio tu iskrenost, slušao sam je sa pažnjom kao da slušam nekog najmilijeg, kao da slušam sestru koju nemam a voleo bih da sam je imao. Što sam više razmišljao samo sam komplikovao situaciju, bilo je previše nepoznatog i onog možda, popio sam viski na iskap i čvrsto zaspao.

Verovatno bi sve ovo uskoro i zaboravio, razveje vetar sećanja i važnije događaje, i to ne bi bilo ništa čudno jer svakog trenutka nailazi stvarnost beskonačnih mogućnosti, ali bukvalno. Narednog dana, opet negde popodne ponovo se oglasila poznata melodija telefona, Na lepom plavom Dunavu, dok je na displeju bio nepoznat broj. Blagi smešak mi je omekšao lice pre nego sam se javio, kao neko kome je krenulo, samo u tom trenutku nisam znao šta, ali je krenulo, to sam u trenutku osetio. Istim onim glasom u boji pastoralnog akvarela koji je odavao svežinu i poverenje odavde do večnosti bilo je sažeto u samo jednu reč, Halo. Žena nepoznatog glasa, nije to bio glas od juče, već neki novi isto tako prijatan i melodičan, odmah je nastavila, Hej imaš li vremena da ti nešto ispričam, odgovorio sam bez nedoumice, kao da sam samo čekao taj poziv, što je i bilo tačno, Sve vreme ovog sveta je samo naše, kao da sam na peščanoj plaži rajskog ostrva i uživam u hladu palmi dok me talasi gledaju i nešto međusobno šapuću.

Budili su me nasilno tog jutra, bilo je prolećno sveže jutro posle kiše, nekako su me postavili na tanke noge, zalizali očešljanu kosu i onako sanjivog poslali u školu. Uobičajen jutarnji ritual, ma koliko se tome protivio, svesno odugovlačio i glumatao morao sam da izađem iz kuće, osnovna škola je obavezna, grmeo je otac, a posle kako hoćeš. Majka je imala suptilniji metod, odvela me u neki skriveni kutak u dvorištu i pitala da li mogu da joj obećam da ću imati odličan uspeh u školi, šta sam mogao drugo da kažem, Da imaću odličan uspeh, i nisam slagao, poljubila me i vratili smo se za kuhinjski sto sa kariranim stolnjakom da jedem krofne sa džemom dok bi otac gledao sumnjičavo ispod oka. On je više imao poverenje u nasilne metode, pukne šamar, takva su bila vremena, nisam imao kome da se žalim.

To jutro je bilo ipak različito, imao sam dodatni, vrlo bitni razlog da se protivim odlasku u školu, umesto mog starog dobrog ranca na kome je jedan kaiš visio otkinut, dali su mi novu tašnu. Nije to bila obična kupljena nova tašna, već još važnije od toga, tašnu mi je poklonio deda, očev otac, legenda porodice, čovek odmeren i učtiv, divnih manira, uvek u odelu i prigodnom šeširu, gospodin samo takav, sa karijerom koju je nasilno prekinula neka promena vlasti, ali to nije imalo uticaja, gospodin ostaje gospodin. U tom stilu je bila i tašna od čvrste debele kože, svetlo braon, prevelika i neprimerena za mene što se videlo iz aviona, ali ko mene pita. Morao sam tog svežeg prolećnog jutra da je ponesem držeći je za kožnu ručku, nije imalo opcije da se stavi na leđa gde bi bila manje upadljiva, ovako sam izgledao kao neki mali tankonogi opštinski činovnik, karikatura, osećao sam se glupo ali sam morao da poslušam iz respekta prema ocu i njegovog vrlo lakog običaja da pukne vaspitnu ćušku.

Naravno da sam bio odmah primećen još u školskom dvorištu gde je sve vrvelo od dece koja su imala rančeve na leđima, osetio sam poglede i više nego što su stvarno bili, verovatno, mislio sam da svi gledaju u mene i tašnu. Međutim niko mi ništa nije rekao. Možda i oni zbog respekta, bilo je poznato da lako otkačim ruku i pesnica završi na nečijoj glavi, to me je tata naučio. I časovi se neko završe, sve vreme sam bio opterećen da ne uništim tašnom prvog dana što bi se u porodici smatralo neoprostivim grehom. Kada sam napokon izašao iz školskog dvorišta navrzao mi se jedan kreten među jačima i glupljima iz odeljenja, sećam ga se kao glavatog i zdepastog sa buljavim očima. Ne sećam se tačno šta je bio povod, verovatno nešto nebitno, ali došlo je do toga da posle kraće verbalne rasprave šutne moju novu tašnu, verovatno želeći da me tako povredi i ukalja njen prvi dan u školi i tako pokaže svoju dominaciju. To je bio okidač, još nije ni spustio nogu na zemlju kada sam ga pogodio pesnicom u lice, glavati, buljavi zdepasti glupan se malo preračunao, iako je bio krupniji i jači to ne znači da na takvu uvredu neću da odgovori istog momenta iako sam tu tašnu mrzeo iz dubine duše, ali bila je moja i to poklon od dede, a rekao sam vam koji je to gospodin. Tuča se nije nastavila jer sam ga izgleda dobro pogodio pesnicom iz prvog udarca. Kod kuće nisam pominjao incident, događali su se oni manje više često, zašto bi sada ovaj isticao, morao bi da objašnjavam šta je ko rekao, ko je koga prvo udario, nisam želeo da komplikujem i pominjem da je neko šutnuo moju novu tašnu i zbog respekta prema poklonu, ukaljao bi tako i samog sebe da sam nesposoban da odem i vratim se iz škole a da mi neko ne išutira novu tašnu a nisu me svakog dana ni ispitivali, znate ono, kako je bilo u školi, jesi li dobio neku ocenu, tako da su mi olakšali situaciju, takva su bila vremena, neki put je pametnije prećutati, razumeo sam to još kao dete, jednostavno je tako, kasnije u životu puno puta sam se u to uverio, ali to je neka druga priča.

Ova naša priča se ipak ne završava tako jednostavno kao što sam priželjkivao, što je i realno, ipak dogodilo se puno toga, ali idemo redom. Narednog jutra kada su me opet prisilno probudili, postavili na tanke noge, zalizali očešljanu kosu, tutnuli u ruke novu tašnu i izgurali me napolje onako sanjivog na prolećno sveže jutro posle kiše, ponovo sam pregledao tašnu, nije bilo tragova šutiranja, sve sam rukavom duksa očistio još juče, ali sam imao neku dodatnu nelagodu da će se još nešto neprijatno dogoditi i bio sam opet u pravu. U školskom dvorištu nisam video glavatog zdepasto buljavog stvora ali u učionici sam ga odmah zapazio, sedeo je u susednom redu sam, tačno u mom pravcu i gledao me, jedno oko mu je bilo modro, plavo i otečeno. Gledali smo se neko vreme bez izgovorene reči. Svi u odeljenju su znali šta se dogodilo ali niko ništa nije komentarisao, nekada je pametnije ne mešati se u tuđe stvari, to klinci znaju. Učiteljica nije postavljala pitanje, zašto mu je oko plavo, niko nije prijavo da se bilo šta dogodilo u školi ili školskom dvorištu a na ulici ili kod kuće to već nije problem škole, takvo su bila vremena i sve je išlo na izgled mirnom razrešenju ali u meni je i dalje tinjala ta nelagoda, neki predosećaj. Zvono je oglasilo kraj poslednjeg časa, sa glavatim buljavim stvorom nisam komunicirao, nevoljno sam spakovao stvari u tašnu, nisam je voleo i tačka. Put kuće sam pošao sa jednim drugarom iz komšiluka dogovarajući se o fudbalskoj utakmici koju smo imali za vikend, izašli smo iz školskog dvorišta i prešli ulicu kada sam primetio kako glavati buljavi stvor cilja na mene prstom isto tako glavatom buljavom stvoru samo dosta krupnijem i većem, kao braća Daltoni. Kada sam konačno došao kući majka je počela da histeriše , otac da se smeje, E tako izgleda kada i ti dobiješ batine, da vidiš kako je to. Iskoristio sam priliku i uz sav respekt bacio tašnu na krevet, Neću više da je nosim u školu, za sve okrivio zlobu dece i začudo uspelo je, takva su bila vremena. Verovatno su pomislili, ma ne mora da nosi tu glupu tašnu samo da ne kaže, ja više neću da idem u školu. Tašna se još neko vreme vrzmala po kući, smetala je gde god da se stavi, nije vraćena dedi iz respekta, ali posle joj se gubi svaki trag, verovatno je ostala na nekom skrivenom mestu vek i vekova. Ali priča se time nije završila.

Kada sam narednog jutra krenuo u školu bilo mi je lakše iako sam imao modro oko, na leđima mi je bio moj stari dobri ranac a otkačeni kaiš me je poznato lupkao po leđima i davao mi ritam, nisam se nadao da će se još bilo šta u vezi događaja od prethodnih dana novo dogoditi, čak sam bio raspoložen, bližio se vikend i dugo očekivana utakmica, tu modricu na oku ionako nisam video da bi me skrušila. Ipak dogodilo se iznenađenje, učiteljica je odmah po ulasku u učionicu, dok smo još stajali i tako po običaju izražavali poštovanje, pogledom me pronašla i pozvala po imenu da izađem. Idemo kod direktora, rekla je odmah pošto je zatvorila vrata a unutra se začuo dobro poznati žamor dece. Kroz glavu mi je prošlo sve u vezi sa tašnom, glavatim buljavim stvorom, njegovim bratom i batinama koje sam dobio. Stajao sam iza učiteljice kada je tiho pokucala i zatim ušla, vrata su ostala poluotvorena, zatim me je pozvala da uđem. Sećam se direktora, stariji krupni prosedi gospodin u tamnom odelu sedi za velikim stolom držeći ruke paralelno oslonjene, tako sam upamtio sliku, imao je mladež na levom obrazu pored nosa što je davalo asimetriju licu ali bilo je manje više simpatično, samo da se nisam nalazio u ovoj situaciji. Učiteljica je već deklamovala ali priča je bila druge sadržine od one koju sam logično očekivao. Na brzinu napravljene konstrukcije da je on meni prvi šutnuo tašnu i kako se sve dogodilo, što sam na brzinu premotavao po glavi pale su u vodu. Umesto događaja sa zdepastim glavonjom ona je prepričavala da je dežurni nastavnik juče prijavio događaj iz školskog dvorišta za vreme velikog odmora kada sam nekog dečaka oborio na beton i davio. Nisam na taj događaj obraćao pažnju, kratkotrajna tuča, nisam ga davio, možda sam ga u žaru borbe malo stezao za vrat, beznačajno, brzo smo dalje nastavili da se jurimo po dvorištu, ali dežurni nastavnik je to primetio i prijavio. Direktor me je gledao strogo, mogao sam sve to da ispričam ali nisam rekao ništa, tišina se čula u vazduhu, znam da ne bi razumeo. I šta ćemo sada, pitao je direktor, da te isteramo u neku drugu školu, srce mi je zaigralo i bubnjalo u grudima, skrušeno sam gledao u pod. Obećaj da to više nikada nećeš da uradiš, sačekao sam malo i video svetlo na kraju tunela, Obećavam da to više nikada neću uraditi, ovo obećanje je dato izistinski, bar u tom trenutku. Bila je i dalje poneka tuča, to je normalo, takva su bila vremena ali nikoga nisam davio jer sam to obećao a obećanja ispunjavam.

Nasumični naleti vetra unosili su kišu kroz otvoren prozor hotela Belvedere, zavesa je kao pomahnitali mokri duh lebdela do plafona, pljuštale su kapljice na već vlažni parket, Rikardo priđe prozoru šljapkajući bosim stopalima po baricama, bio je na sceni, reflektori ga obasjaše magičnim sjajem zvezde u premijeri predstave sa samo jednim posmatračem i jednim glavnim glumcem, videći sebe iz daljine kao aktera te skromne scene bez dublera, bez reprize, tako moćno i snažno, požele da upamti taj kadar, ako je uopšte moguće da se ponovi jer bi to bilo skrnavljenje, svetogrđe, bedna kopija i repriza, ko bi to zaželeo da ponovo vidi, gubljenje vremena, prema scenariju nije bilo predviđeno da se prozor zatvori, znao je to kao jedini akter koji kreira ili misli da kreira i odigra ili misli da odigra svoju ulogu najbolje kako zna i može, predstava bi se sa zatvorenim prozorom odmah završila, munje i gromovi bi se čuli negde u daljini, nebeski svod bi beskorisno angažovan bacao kišu van kadra, to je nedopustivo, zna svaki laik ili slučajni prolaznik koji bi se tu ne svojom laičkom voljom zatekao ako slučajevi uopšte i postoje, to nije cilj nijedne originalne predstave, predstava mora da traje, predstava nema kraj, nakon poslednjeg čina već počinje sledeći, očekuju se aplauzi, da li se to čuju naznake, menja se scenografija a to glavnom glumcu ništa ne smeta jer svoju ulogu zna kao što zna da postoji u ovom trenutku, kišu što pljušti kroz otvoren prozor hotela Belvedere ne oseća, tako je razmišljao Rikardo i nije se brinuo što se fantastično skromna predstava završila, munje i gromovi su otišli negde dalje prema svojoj volji dok između prstiju na stopalima vidi čistu vodu koja se par trenutaka ranije slila sa neba, o tome ne razmišlja, rano ujutru dolazi sobarica, mlada, kosooka, punačka lepotica, koja će uz sočne psovke na svom narodnim jezikom da izrazi svoje negodovanje, ko je i zbog čega zaboravio da zatvori prozor, ona sa najmanjom platom mora da skuplja tu vodu, riba i čisti, Rikarda to ne interesuje, neka svako radi svoj posao, prozori, zavese i zidovi su čist višak, skrivaju ljudsku bedu, bolje da ih nikada nije ni bilo, razmišljao je Rikardo, to je neki poremećaj, kompleks skrivanja, kao da se neko može sakriti, iluzija skrivenog u večnom strahu da ne postane lagani plen kao i da iz svoje zasede može zaskočiti iznenada kao lovac, eto navodne prednosti zidova i zavesa, to meni nije potrebno, nisam ni plen niti lovac,  da li ima smisla uopšte da pokuša to objasniti sobarici, i da može to da učini ne bi imalo svrhe jer ona samo radi svoj posao, više ga je brinulo odsustvo Feliksa, sigurno ga je oluja uplašila, sada je pravi trenutak da kažemo ono što Rikardo ne može, Feliks je crno-beli hotelski mačak dobijen u paketu sa pansionom, onim sa pogledom na trg Filipe, sa mirisom mora u pozadini i brežuljcima maslina, Feliks se jednostavno pojavio kada je nosač dugih ruku uneo stvari u pansion a Rikardo davao dobru napojnicu, rekao jedno mau i to je bilo sve, upoznali su se, dolazio je kasnije redovno odmah pošto bi sobarica dogurala kolica i iznela poslužavnike za ručak, pojavio bi se kao duh i ništa nije pričao samo je posmatrao direktno u oči, mačke su tajanstvena bića, pojavljuju se niotkuda, tako i nestanu i sada ga nigde nema, možda Feliks zna da sam umro, primetio je da sobarica više ne donosi ručak, mačke su tajanstvena, sveznajuća bića, primetio je lice bez osmeha, sada je Feliks već izmolio drugog gosta za ručak, ali to Rikardo ne zna, više je Rikarda brinulo zašto se ne pojavljuje Orlando, njegov davno preminuli verni drug i saborac, Orlando Blum kasni, uvek je dolazio tačno na vreme kao hodočasnik oko deset časova pre podne da nastave partiju šaha, komentarišu vatreno poteze, prisećaju se događaja iz prošlosti, čitav radni vek proveli su zajedno, puno je reči ostalo neizrečeno, i dalje bi Rikardo razmišljao o dobrom starom Orlandu kada ga iz poplave letargije i sete koja ga je celog obuzela, ili bar suštinu onoga što je od njega ostalo, nije prenuo glas koji sve to u jednom trenutku odnese i vrati zamišljeno sunce u okvire poimanja, Znam o čemu razmišljaš, video sam mladu i jedru sobaricu kako izlazi iz apartmana pevajući, bolje sam priznaj, šeretski se smejao svojom okruglastom sedom glavom sa osmehom koji osvaja od uva do uva, takav je Orlando oduvek bio, smrt ga nije ni malo promenila, a mogao je isto tako da kaže, Dosta je filozofiranja došao je trenutak da pošteno predaš tu već izgubljenu partiju, dobri moj Rikardo šta bi ja bez tebe, pa da se razilazimo, mada je znao da se to nikada neće dogoditi, sve je to u stvari rekao a da ništa nije izgovorio, Dobri moj Orlando, sobarica je mlada i jaka, odgovara Rikardo, moj jedini preostali izbor je da sa uživanjem posmatram, i to polako čili i nestaje, a što se šaha tiče pobeda će biti moja u to nema sumnje, ne zvao se Rikardo, ovaj komentar nasmeja Orlanda do mrtvačkih suza te jedva izgovori, Ti se više i ne zoveš Rikardo i bio je u pravu, nego da ne zaboravim da ti kažem, kada sam prolazio pored recepcije čuo sam da dolaze novi gosti, apartman je izdat, znao je Rikardo da će se to dogoditi pre ili kasnije ali naviknut na jednu te istu sliku udobnosti inertno nije želeo da razmišlja o tome, deprimirala ga je činjenica da deli apartman sa nepoznatim ljudima koji bi mu narušavali intimnost prostora, sigurno ne bi imali razumevanje da dele sobu sa preminulim, makar se i zvao Rikardo, kao što se naziva mera za pristojnost, osoba koja nikome ne smeta ali sada je ovo sasvim druga situacija, konačno reče, Umoran sam i star dobri moj Orlando, i dalje nije ništa rekao a kao da je rekao sve, razumemo problem, strpljenje ima granice kako na ovom tako i na onome svetu, možda je Orlando bio u pravu sa onom primedbom o sobarici, možda bi bilo manje nervoze u ovom nastalom trenutku odluke i suočavanja sa realnom situacijom, moram da priznam da su me kako Rikardo tako i Orlando svesrdno nagovarali čak i ucenjivali da neće učestvovati u ovoj lakrdiji od drame ako u sveukupnim događajima nema ženskih likova, ali nisu uspeli da me ubede, prenosim istinu i samo istinu a njihov je problem što su im u životu nedostajale žene, ne mogu sada naknadno da ih izmišljam ne bi bilo fer i pošteno, ako bi se samo i dotakao toga ko zna kojim nerazumnim putevima van svih realnosti bi njih dvojica žednih zalutali, zato ostajemo uz dva dobra preminula drugara i njihovim moralnim i funkcionalnim problemima u pokušaju da se snađu u novoj neželjenoj, bar za sada, sredini gde se vreme više ne računa i meri a večnost polaku curi kroz pukotine razuma, ali partija šaha još uvek traje i tu se odlično snalaze, Orlando možda malo bolje čak i sa dozom sarkastičnog humora koji ne možemo nazvati da je crn jer je irealan i prema tome van naših poimanja, zbog latentne inertne konzervativnosti Rikardo se još muči sa novom ulogom, naviknut na udoban, lagodan život nepodnošljive lakoće postojanja, tako da igranje šaha vidi kao vreme čekanja, partija se bliži kraju i jedan od kraljeva će glavom udariti u tablu, dalje se ne treba upuštati u analizu jer ne postojanje nije ništa drugo do beskrajna igra slučajeva, Dragi moj Rikardo, nastavljao je Orlando, mogao je i nešto drugo da kaže ali je tako navikao, ostaviću te da još malo razmisliš, približava se podne, dolaze novi gosti, dok je Rikardo bio još daleko u mislima beskrajne igre slučajeva jer je još uvek mogao da se seća uspomena, ni smrt nije bila kao nekada, sećao se žena, vina i belih postelja, ali nijedna od njih nije bila životna saputnica koja bi ga sa decom sada ispratila i kojoj bi se potajno nadao, imao je samo svog vernog saputnika Orlanda, bili su sličnih sudbina, dva uspešna slepca, ta konstatacija ga blago nasmeja što ne znači da će biti dva uspešna pokojnika, moraju da se isele iz apartmana, Dragi moj Orlando da li postoji hotel za preminule, Lupetaš Rikardo, izvini ali morao sam da ti kažem, nisi više ambasador kao što ni ja nisam više tvoj počinjeni službenik, baš me iznerviraš, glumatao je Orlando, hajde polazi još čemo se na vratima sudariti sa novim gostima ali već je bilo kasno za bezbedan izlazak, prvo se pojavio onaj isti, sada već vidno ostareli nosač kofera sa još dužim rukama, spustio kofere kraj garderobera i uredno se uspravio koliko je mogao da sačeka goste i naravno napojnicu, dok su Rikardo i Orlando sve to nemo posmatrali širom otvorenih umrlih očiju, a zatim su bešumno u apartman uplovila elegantno dva muškarca, jedan je mršav i crn, ima preuske pantalone, drečavu ljubičastu košulju sa cvetićima i uredno negovanu dugu kosu sa razdeljkom na sredini dok je drugi prosed, širokih ramena, verovatno iz teretane, u ležernom skupom odelu sa raskopčanom svilenom košuljom, nosač je uzeo pozamašnu napojnicu i izašao zahvalan dok su oni ostali zagrljeni kraj prozora, onog koji je gledao na trg Filipe i fontanu ljubavi, Dobri moj Rikardo, šta sam ti rekao, bolje je bilo da smo izašli ranije, i izašli su, Rikardo prvi sav mrtvački pometen saplitao se o sopstvene noge, ne skidajući pogled sa zaljubljenog para dok ga je Orlando požurivao i pridržavao da ne padne gurkajući po leđima, nije imalo potrebe da se javljaju recepcionaru koji je proučavao ili se pravio da proučava spisak gostiju i da ne vidi dva smetena lika koji napuštaju hotel ne plativši račun, ali sve je to tako normalno, ili se pravimo da je normalno ne želeći da budemo akteri neprijatne scene, sigurno ste to već doživeli, kružna pokretna ulazna vrata su se blago, na izgled bezrazložno okrenula, naši junaci trapavo pometeni, zaploviše nemirnim vodama običnog sveta, Samo, obećaj mi jedno – nema šaha na trgovima, ne želim da me turisti slikaju kao uličnu atrakciju, davao je smernice Rikardo, dok su prolazili pored prodavnice garderobe Orlando primeti u izlogu šarenu košulju sa cvetićima, vrata sveta su uvek otvorena za one koji više nemaju šta da izgube, Hej čuj me Rikardo, imam ideju.    

…Neka te instikt ne zavarava, protiv svoje volje si stvoren, protiv svoje volje rođen, protiv svoje volje živiš, protiv svoje volje umireš, i protiv svoje volje treba da položiše račune pred kraljem nad kraljevima…Dok se isprazno mlado goluždravo nebo kitilo spektrom u najavi bledo ljubičaste korone rane letnje zore, koju niko od ljudi video nije do slepog Sigmunda, lešinari i anđeli su mahnito uzbunjeni uplašenim voštano tvrdim krilima, razmahali silovito i lepetom uskomešali poslednju noćnu svežinu, te bez glavo zajedno pobegoše hitro do bez traga, najavljujući pre potopski tako sudnji dan, izlaskom sedam sunca sa još praznog horizonta, a nama se u snu večnom učini kao da kročismo u neko davno vreme, nepoznato saznanjima čulnosti a opet blagorodno darovima, nama još ne rođenim dok nas iznenada iz tog sna ne obavi utisak svetlosti rađanja novog dana koji i ne razlikujemo od prethodnog na zemlji koja je najbogatija duhovnom sirotinjom, uzdajući se u rđavo pamćenje kao nadu u spasenje, slepi Sigmund pomilova slova i nežno sklopi knjigu iz koje otpuhnu prašina hiljada vekova, navuče na sebe ispraznu mantiju pobledelu od crnila i zakorači sigurno i krepko kao da sve vidi a ništa video nije a opet je sve znao i video bolje nego da je gledao, te reče,… rođeni su tu da umru, umrli da ožive, a živi da im bude suđeno, na njima je da priznaju da je On Bog, On tvorac, On stvoritelj, On taj koji sve razume, On sudija, On svedok, On tužilac, da će On u budućnosti suditi, On pred kojim nema nepravde, nema zaborava, ni pristrasnosti, ni primanja mita, jer je sve Njegovo. I znaj da je sve prema računu.

Žena u svetlo braon trenerci ulazi u čekaonicu. Trenerka sa strane ima dve paralelne linije između kojih piše naziv nepoznatog brenda. Nosi u ruci tašnu i papire. Od njenog kašlja svi okreću glavu, samo pod i zidovi nemaju izbora. Žena ima podignutu, delimično podraslu neofarbanu svetlo braon tanku kosu. Braon plastične šnale zabodene su do korena okolo okrugle glave. Žena je stara da bi se udavala a mlada da bi umrla, to je plaši. Dolazi brzim korakom do klupe pored otvorenih vrata u koja svi iz čekaonice gledaju. Klupe su drvene, tamno braon i postavljene su uz zidove, sredina je puna praznine. Oko žene vazduh vibrira, nešto priča nekome u prostoriji sa otvorenim vratima. U prostoriji se nalaze dva stola, dvoje vrata, dva velika prozora i dve žene u belom. Na stolovima su pohabani ali uredno složeni zdravstveni kartoni, svi nose imena, brojeve i dijagnoze. Kroz velike prozore se vidi dvorište susedne kuće. Komšija u dvorištu pored prozora popravlja česmu, situacija u čekaonici ga uopšte ne interesuje.

Vazduh u čekaonici je podisan. Žena u svetlo braon trenerci seda na tamno braon klupu. Razlikuju se samo nijanse, svi opet gledaju prema vratima koja se ne zatvaraju očekujući da čuju svoje ime koje žene u belom povremeno malo glasnije objave. Inače međusobno pričaju tiho. Pod čekaonice je prekriven koracima u najavi. Senke ne ulaze u čekaonicu, čekaju napolju, pričaju neobavezno i gledaju oblake koji trče preko neba. Svake večeri neka senka nema gde da zanoći.

Pored žene u svetlo braon trenerci sedi žena bele kratke kose obučena u plavi šuškavac i pokazuje crvenilo na podlaktici ženi u crnoj jakni i beloj košulji, zakopčanoj do grla tako da tanak vrat jedva dopire do početka glave. Mene su rezali po stomaku, kaže ona i kao da bi pokazala gde ali ne može. Žena bele glave u plavom šuškavcu nastavlja kao da se takmiči, kaže, i mene su. Svi su negde rezani, preživeli ožiljci kruže po čekaonici i merkaju na koga će da se zalepe.

Stariji sedi čovek u zelenoj sprtskoj pilot jakni, mršav i vitak, sa prekrštenim rukama na grudima i naočarima za sunce sedi preko puta i ne pomera se, kao da je lutka koju će po isteku radnog vremena da prenesu u magacin. Iz prostorije u koju svi gledaju čuje se glas žene u belom, nečije ime, niko ne reaguje, tišina postaje gušća. Prozvano ime nema vlasnika, rastvara se u zgusnutoj tišini lagano i klizi do poda gde se meša sa slovima drugih imena ali to nikoga ne interesuje, sledeće ime izvire iz prostorije u koju svi gledaju i gde se vrata ne zatvaraju. Na licu žene u svetlo braon trenerci smućkano je nezadovoljstvo i nervoza, opet kašlje.

Sa klupe ustaje mlađa žena sa crnom dugom kosom koja je sedela sa partnerom sklopljena u zagrljaju. Zagrljaj se rastvara i nema gde da se sklopi, čeka pored tamno braon klupe, ona mlada i vitka u nekoliko koraka već prolazi kroz vrata koja se ne zatvaraju. Partner uzima telefon iz zadnjeg džepa farmerica i počinje da skroluje.

Niotkuda se pojavljuje krupna žena u svetlo zelenoj uniformi. Uniforma je za broj, dva manja, nosi krpu i plastičnu flašu sa prskalicom, štrca sprej po staklu ulaznih vrata a drugom rukom briše, senke ispred vrata se trgoše i za trenutak uplašeno pomeriše, ali to nikoga ne interesuje, svi gledaju u nju. Kako se pojavila niotkuda tako je i nestala nekuda. Svi opet gledaju u prostoriju odakle izlaze imena prozvanih.

Zgusnutu tišinu remeti bučni ulazak mlađeg čoveka, sportski obučenog sa rancem i dvoje dece. Ne seda na braon klupu već vadi iz ranca neke papire. Starija devojčica sa dugom plavom pletenicom i dečak odmah koriste centralnu prazninu da ispune igrom sa malom lopticom koja se odmah otkotrljala ispod klupe gde niko nije sedeo. Čovek im prigovara gledajući preko papira da izađu napolje da se igraju, neće. Dečak se zavlači ispod klupe da dohvati lopticu, kupi usput popadale reči o mogućim i nemogućim bolestima, stvarnim i izmišljenim, dečak to ne zna a ćovek sa rancem to ne vidi, ostale to ne interesuje. Žena u belom je izašla iz prostorije u koju svi gledaju i gde se vrata ne zatvaraju, to koristi čovek sa rancem, prilazi i pokazuje papire, objašnjava nešto. Svi gledaju i očekuju rasplet situacije. Razumeju jedino da je za dva dana zakazana operacija. Usud rezanja vaskrsava, preliva se od zida do plafona, puzi po podu, ljudi koji čute na braon drvenim klupama su potrošna rezana roba. Iznad njihovoh glava je drveni zidni sat sa klatnom koje se ne pomera, ali to nikoga ne interesuje. onemeo je od starosti, ne želi nikome da odbojava vreme, godine su ga tome naučile, vreme provedeno u čekaonici se ne računa u život. Pored ostarelog zidnog sata je slika, portret žene, mlada, lepa ali u svojoj strogosti ima notu blagog osmeha koji se preliva preko rama, posmatra one koji i ne znaju koliko su srećni što su još uvek živi.

Čovek sa rancem i papirima koje je preuzela žena u belom ulaze u prostoriju čija se vrata ne zatvaraju. Žena u svetlo braon trenerci ustaje, na licu je smućkano nezadovoljstvo i nervoza, opet kašlje. Mlađa žena duge crne kose izlazi iz ordinacije bez izraza na licu, partner ostavlja telefon u zadnji džep farmerica i pridržava jaknu da ona obuče, zagrljaj se prenuo iz dosade i ponovo se sklapa, izlaze kroz vrata sa sveže obrisanim staklom. Aplauz ostaje neizgovoren. Svi opet čekaju čije će ime da se odbije od zidova, tišina se zbila i postala čvrsta. Sedi mršavi čovek sa naočarima za sunce se i dalje ne pomera. Iz neprozirnog stakla naočara curi lagano slika čekaonice. Dečak baca lopticu visoko, sestra ga posmatra i ništa mu ne kaže. Komšija je popravio česmu, mlaz vode šiklja visoko do neba gde se napravila duga između oblaka što trče. Svi gledaju dugu.

Jesenji dani ovde na kraju sveta počinju i završavaju se uvek isto, toplom kišom. Kao neka izmaglica koja iz šume ispuzi, stvorenje nastalo od tamnog šumskog hlada, neprimetno i lagano tek predveče. Na mesečini bledi i promeni oblik, sporo se i neprimetno kreće, ili mi se to samo kao neukom posmatraču čini, sluzavo se lepi po bujnoj tropskoj travi ostavljajući vlažan trag u svom neprimetnom nastajanju, naizgled ni iz čega do vodnjikavog vazduha koji na nepcima ima ukus nadolazeće večernje svežine.

Kao da bežim, žurim čvrstim korakom dobro poznatim putem. Izmaglica ostaje iza mene svakim korakom sve dalje, ipak zakopane predrasude iz vlažnog sumraka vaskrsavaju kao usud iz duboke bogojažljive podsvesti i tako me požuruju sve do poslednjeg drvenog trupca koji čini stepenik čuvene Sigmundove terase, odakle se sada nije videlo ništa od one lepote koju sam tako lepo naširoko ranije opisao, a što revnosnom čitatelju sigurno nije tek tako promaklo, odavde do nedogleda, a sada jedva do one blede izmaglice što iz šume klizi.

Šta mi je ovo trebalo, ta misao mi se vrzmala po glavi i u krug se ponavljala kao neka mantra još kada sam pred veče izašao iz skromnog ali toplog i prijatnog stana naše male varošice kamenih kuća i ulica. Takav je bio dogovor sa Sigmundom, da dođem sledeće večeri jer ima nešto važno da mi ispriča. Nisam protivrečio ali odmah mi se na prvu misao taj predlog nije svideo. Razloga za brigu bilo je puno, sam sebe opisujem kao vrlo opreznu osobu, možda nekada i preterujem ali puno puta se ta moja opreznost pokazala kao opravdana, jednostano nisam voleo da izazivam sudbinu jer se sa prvim sumrakom u našoj maloj varošici, kao što sam i ranije napomenuo, teška drvena vrata zatvaraju do narednog jutra. Kamenim pločniku puste ulice odzvanjaju samo metalne potpetice čizama naoružane patrole koji bi voleli da nekog nevoljnika zateknu skrivenog u mraku kapije ili gde god ne bi li ga premlatili, zatvorili i silom ispitivali dok ne prizna polomljenih prstiju da je pobunjenik, svestan sam da to neće doveka trajati, ničija sveća nije do zore gorela pa neće ni njihova, biće opet pobuna, osećam to skorije, samo gledam da do tada sačuvam glavu na ramenima, ali to je neka druga priča. U tim mislima, koje ne želim lično da upuštam svoju beznačajnost običnog pisara, savremenika i svedoka Sigmundovog jevanđelja, stižem po dogovoru, tačno na vreme, kao što je red i što se od mene očekuje, do kuće starog dobrog, pogađate već Sigmunda, te mi srce uvek i posle toliko provedenog vremena zajedničkog druženja, zaigra veselo kao da je dečija čigra.

Sigurno je čuo ili osetio da dolazim tako da pre nego sam rukom dodirnuo teški metalni zvekir vrata se malo uz jedva čujni škripu otvoriše, odakle me obuhvati svetlost i blaga toplina kamina koja mi išara izborano mršavo lica. Baš kada se smešak dobrodošlice namestio sam od sebe vidim da mi Sigmund nije otvorio vrata, već možda nisu ni bila dobro zatvorena, pomislih, i od naleta se sama otvorila te se smešak sam po sebi utopi u unutrašnjost bezličnosti. Sigmund je spavao u dnevnom boravku na sofi i to baš čvrsto, kako sam na prvi pogled video, a obično me iskustvo u sličnim situacijama nikada nije prevarilo. Na niskom klub stočiću gde smo obično sedeli i pričali bile su postavljene dve šolje za čaj, moja je bila prazna a Sigmundova do pola popijena, dodirnuh rukom, još mlaka šoljica. Okrenem se, obiđem još jedanput dobro poznati prostor, sve je bilo na svom mestu. Pomislio sam da neki lopov nije pre mene ulazio, video da Sigmund spava pa nešto pokrao, i to je moguće, ali malo verovatno, ovde niko ne dolazi slučajno. Tišinu je remetilo samo pucketanje vatre u kaminu. Šta mi je drugo preostalo nego da iz još toplog čajnika naspem čaja, udobno se smestim u fotelju, otvorim svoju beležnicu i pregledam hronološke zapise razgovora sa Sigmundom. Osećao sam nelagodu, u tuđoj kući se sam služim čajem dok on spava li spava, nisam želeo da ga budim nadajući se da će se sam skorije probuditi dok popijem čaj. Udubio sam se u starije tekstove pokušavajući da se prisetim skrivenih niti zaključaka i da dodam u marginama komentar i povremeno srkutao mirisni čaj kada sam začuo korake na drvenom podu terase, teške korake, odmah sam iskusno ocenio, najmanje nekoliko osoba. To me preseče jer nikoga nismo očekivali, bar koliko sam ja znao a Sigmun je i dalje čvrsto spavao. Sledećeg trenutka je teški metalni zvekir lupnjavom pokršio i ono malo samopouzdanja što sam imao. Pogledao sam usnulog Sigmunda koji se samo promeškoljio i okrenuo na drugu stranu. Nije vredelo da se pravim kao da nema nikoga jer se sa terase vidi cela soba kao na dlanu. Ustao sam glumeći odlučnost i oprezno otvorio, napolju je več uveliko bio mrak, a na terasi je stajala tročlana uniformisana patrola. Iznenađen tom posetom, ne znam šta da mislim, sigurno ništa dobro ne mogu doneti, čutim i posmatram. Dobro veče, oglasi se pretpostavljam vođa patrole, bio je najkrupniji, došli smo do Sigmunda imamo nešto da ga pitamo. Nisam im poželeo dobro veče, Sigmund spava, odgovorio sam kratko. Ako nije problem sačekaćemo neki minut dok se probudi. Nije problem, uđite, drugog izbora nisam imao, Sigmund je i dalje čvrsto spavao a sada kao da je hteo hrkanjem da nadjača naš razgovor. Smesti sam ih za trepezarijski sto, zajedno sa vonjem na znoj i iznošenu uniformu, mladi ljudi a bave se tim prljavim poslom, pomislih u trenutku, ali oni sada ne mogu da znaju, saznaće kasnije dok se budu kajali. Da li ste za čaj, pogledaše se i potvrdno klimnuše glavom. Nešto su tiho pričali dok sam pripremao šoljice i sipao još topli čaj i ućutaše kada sam prišao. Neprijatnu tišinu prekide onaj najkrupniji, Sigmundova kuća je izdvojena, van naselja, na samoj granici, pa smo pomislili da vam ne preti opasnost od pobunjenika. Kakva podla i niska provokacija, ali to se na mom licu nije videlo, što bi Sigmundu smetali pobunjenici i on njima, samo njuškaju kao i obično neuspešno. Ne bi da budimo Sigmunda zbog tog pitanja, moja malenkost je svakodnevno ovde u kući i mogu vam sigurno reći da pobunjenike nismo videli, odavde do nedogleda, hte sam da dodam ali sam se u poslednjem trenutku zaustavio jer znam da ne bi razumeli ili bi pogrešno shvatili. Zaćutao sam i posmatrao stojeći iznad njih dajući do znanja da je što se mene tiče razgovor završen. Sigmund je i dalje glasno hrkao. Slušaj piskaralo, kao da je ponestalo strpljenja glavatom vođi patrole, ako si nas prevario lično ću da se pobrinem za tebe i Sigmunda tako da se više nećete prepoznati, jel ti jasno. Ćutao sam i dalje ih posmatrao bez ikakve promene na licu, kada dođete u neke godine i to se može bez obzira što srce trepti. Smejali su se i srkali čaj. Sigmund je i dalje glasno hrkao kada su bez pozdrava izašli u mrak, stajao sam na vratima stameno iako su mi kolena klecala a neizrecivi krici odzvanjali duboko u meni. Razumeo sam da su odlazeći glasno komentarisali moj izraz lica i kreveljili se ismevajući moju malenkost i beznačajnost. Ostao sam tako skamenjen da se uverim u njihov odlazak kada se iza njih od one blede izmaglice, bar mi se tako učini u trenutku dok sam ih još nazirao u mraku, napravi figura žene, mora da haluciniram. Do zore nisam oka sklopio, zapisao sam sve u beležnicu, ispravljao, dodavao, pisao komentare i opet pomislio šta mi je ovo trebalo, instikt me nikada ne prevari, ali događaji sami od sebe se dogode, to im je svrha, i niko me ne pita da li hoću da učestvujem u tome ili ne, već samo šta ću učiniti ili ne učiniti, to mi je jasno. ali sve manje sa godinama imam živaca da to ispratim onako kako mislim da treba da ispratim.

Sigmund se iz dubokog sna probudio tek kada je prvi sunčev zrak obasjao ćelavu glavu, prvo se meškoljio kao da bi još spavao, ćutao sam i posmatrao, oka ne sklopivši kao i čitave noći, a onda kao da je postao svestan mog prisustva, osetio stari lisac da tu ima još neko, prvo je tek malo na jedno žuto oko začkiljio, jedva primetno, a kada me valjda prepoznao onako sanjiv kao da je silazio odnekud i ne zahvalivši se svevišnjem što se uopšte probudio izbeči se onim krupnim očima koje je znao nekada tako da napravi da se i od njih samo upašiš, najzad progovori, Nadam se da nisi pio čaj.

Kažu da se iznad sveta nalazi nekakva kupola koja se okreće i da je Bog lično istu ukrasio raznim zvezdama da bi ljudi imali u šta da gledaju i veruju. Sve se razjasnilo kao i uvek što se sve razjasni, bar za one koji prežive da bi mogli posle da izmišljaju i promišljaju neke svoje varijante, dodaju i oduzimaju od istine, nadograđuju raznim fantazijama i izmišljotinama što su ljudi vrlo vični i to im ide najbolje od ruke, ali ja kao iskusni svedok, pisar savremenik, jevanđelista, imam pre svega dužnost i odgovornost prema budućim vremenima, što sam se i zakleo da ću istinu i samo istinu pripovedati vam kažem, da je te noći patrola nestala i nikada nije pronađena, da je vlast prevrnula nebo i zemlju i da ih nigde, nikada nisu našli.

Posle dosta vremena od tog događaja, kada sam već i zaboravio na te mlade ljude koji su izabrali pogrešnim zanimanjem da se bave u pogrešno vreme u ovim vrletnim i bajkovitim prostorima, Sigmund mi jednog lepog sunčanog popodneva na njegovoj čuvenoj terasi sa pogledom od milion dolara na valovite brežuljke odavde do nedogleda onako usput reče, Molim te podseti me neki dan da vratim onu trojicu što zalutaše kod mene u snove, nećeš verovati koliko se promenili, postadoše milosrdni hodočasnici. Malo zastade kao da ih gleda i razmišlja, neka dalje i na ovom svetu šire priču o lepoti duše, biće korisni sebi i narodu, hoćeš li još malo čaja.

Nalet vremena ne primećujemo, potrebno je doći do novca, zaraditi ili ukrasti sve jedno, bitno je imati, po mogićstvu što više, novac se brzo i lako potroši, poznata priča. U tom sumanutom svetu novca pametni povremeno zastanu, prikoče i priušte sebi pauzu, odmore dušu i idu na turističko putovanje, koliko toga ima da se vidi, to košta, ali vredi. Razmišljam o tome u obližnjem restoranu dok ispijam kriglu domaćeg kraft piva u hladovini sa pogledom na prometnu ulicu i ljude koji negde žure, na stolu se nalazila reklama turističke agencije Panorama i nihov slogan, Pogledajte u zanimljivu prošlost, čeka vas Panorama. Na kraju teksta sitnim slovima piše nešto što ne mogu da pročitam dok ne zamenim naočare, možda je popust za penzionere, razmišljam. Nakon penzionisanja nisam nigde putovao, život se sveo na poštenu harmoniju sa samoćom. Penzija tek da preživim do sledeće. Imao sam detektivsku agenciju i sve je krenulo naopako od kada su izmislili mobilne telefone, svi su postali detektivi, sa repetiranim kamerama snimaju čim ih mrko pogledaš. Režim je okačio kamere na svaku banderu, svuda gde su stigli. Špijuniraju sa neba i sa zemlje. Tu nije bilo više posla za mene, stigle su me i godine. Konačno sam pronašao naočare za čitanje u unutrašnjem džepu sakoa. Potreban turistički vodić, pisalo je. To se dogodilo tačno pre šest dana.

U visokoj čaši posmatram mehuriće kako neumorno izlaze iz šampanjca ukusa na neku davnu rodnu i sunčanu godinu kada su još vesele i zanesene mirisom mladog vina seoske devojke blago zadignutih suknji, koliko je potrebno, gazile grožđani nektar u velikim bačvama iz kojih je prskao na sve strane lepljiv ukus strasti. E tako miriše ovaj šampanjac koji sa uživanjem gustiram u obližnjem restoranu od svoje prve dnevnice turističkog vodiča. Bilo je vrlo jednostavno, poneo sam flajer iz restorana, pregledao sajt agencije, kao i svaki drugi, ima ih na stotine, reklame turističkih destinacija, slike istorijskih lokacija, peščane plaže i srećne i zadovoljne ljude. Iste večeri poslao mailom prijavu na konkurs. Sada se sve zna o svima, nisam ništa pisao o sebi, osim da sam vrlo zainteresovan za posao, da izuzetno poznajem turističke destinacije, to sam preterao, da sam spreman da odgovorim svakom zadatku, to sam hteo da malo podiđem jer sam stari lisac, u suštini se nisam nadao uopšte da ću sada, tačno posle tri dana da pijem šampanjac od svoje prve dnevnice. Odgovor je stigao vrlo brzo, već sledećeg jutra je zasvetleo ekran mobilnog telefona ali na moje iznenađenje sa praznim mailom, ništa mi nije jasno, sigurno su nešto pogrešili, pomislio sam, ali kada je malo kasnije stiglo obaveštenje od banke da je izvršena uplata dnevnice od strane turističke agencije Panorama, i to pozamašna svota, mislio sam da sanjam. Pozvao sam više puta telefonom broj agencije sa flajera, niko se nije javio. To me nije omelo da ceo dan idem kao u patofnama po oblacima sedmog neba u krug i pevušim O sole mio. Javiće se oni već, nisu šašavi da isplate toliki novac i ništa ne obaveste. Odmah sam kupio prikladno kvalitetno odelo, da se ne brukam, u berbernici sam tražio pun tretnam, šišanje, brijanje, masaža lica. Kada sam pogledao u ogledalo video sam turističkog vodiča sa sve reklamnim pamfetima za organizovanje ture izleta. Berberin me je čudno posmatrao, šta imam njemu da objašnjavam, mahnuo sam podignutom rukom sa novinama, kad da kažem, ovo ispred nas se nalazi lokacija…

Vaš račun gospodine, u stvarnost me je vratio visoki zalizani dugajlija u uniformi kelnera, nisam ga ranije viđao, spustio je kožnu futrolu na sto i udaljio se. Nisam kvario užitak, ispio sam šampanjac polako uživajući u pucketanju mehurića po nepcima, ovo sebi odavno nisam priuštio i razmišljao šta sada, sve mi je bilo malo čudno. Otvorio sam kožnu futrolu i zastao u pokretu, pored računa je bio flajer turističke agencije Panorama. Da li se ovo neko igra samnom, instiktivno sam potražio pogledom onog visokog dugajliju, nigde ga nije bilo. Bio je to reklamni flajer hotela Belvedere, Samaraga, slike ovog malog istorijskog mesta u provinciji, crkva građena u gotskom stilu sa šiljatim lukovima i prozora u rozetama, muzej arheoloških znamenitosti od neolita do vladajućih dinastija, veliki park starih hrastova i javora sa kružnom fontanom u sredini, čuvena i poznata vinarija  i okolo vinogradi u beskraj. Uokviren je bio tekst, Uživajte u fantastičnoj prošlosti. Skup turista ispred hotela Belvedere u toliko sati tog i tog dana. Budite sa nama. Zastao sam i osećao ubrzan puls, neko me posmatra. Iskusni detektiv u meni zna da je potrebno da ostanem miran, kao da je sve to sasvim normalno, dok su mehurići od šampanjca počeli na nos da izlaze. Tada mi se pogled vratio na tekst, Budite sa nama. Jasna poruka, zašto me obaveštavaju na taj način, zašto prazan mail, šta se krije iza svega, da li je rizično, da li da nastavim tu igru ili jednostavno se vratim u svoj mali samački stan zaspim i sutra sve zaboravim. To se dogodilo tačno pre tri dana.

U Samaragu sam iz predostrožnosti i znatiženje, kojoj nisam mogao da odolim, stigao dan ranije. Nisam prespavao u hotelu Belvedere koji je delovao fantastično i novo, kao da je juče sagrađen u duhu starih epoha, već u malom tradicionalnom smeštaju iznad lokalne kafane koja je imala dobar pogled na hotel. Nisam izlazio iz smeštaja, ceo dan sam dvogledom kroz zavese osmatrao hotel, park preko puta u kome su lenjo šetali penzioneri i odmarali na klupama pored fontane u hladovini, iz hotela su ulazili i izlazili malobrojni gosti i odlazili do parkinga sa koferima, na ulicama okolo lokalno stanovništvo ili poslovni ljudi u odelima i žene u šopingu. Sve uobičajeno, to me najviše brinulo, još je imalo vremena da odustanem, znam da je znatiželja ubila mačku ali ovo mi ne deluje rizično. Doneo sam odluku posle obilnog ručka domaćih specijalite u lokalnoj kafani i zalio čuvenim vinom sa pogledom na geografsko poreklo, što je retka prilika. Sačekaću goste kao pravi profesionalac starog kova, što sam čitavog života i bio,  dnevnicu sam skoro potrošio, vreme je da odradim svoj deo posla.

Ispred hotela Belvedere sam stigao desetak minuta pre zakazanog termina, bar sam se tako nadao, u najboljem izdanju i sa štampanim materjalom koji sam pedantno još kod kuće spremio o turističkim znamenitostima, poseta crkvi, muzeju i ručak u vinariji, tako sam planirao i napravio satnicu. Autobus sam primetio izdaleka, put do hotela je bio ravan kao pista a autobus uobičajen, bez ikakvih oznaka, približio se neočekivano brzo i bez šumno zaustavio uz blagi povetarac, ispred vozača sam video tablu na kojoj piše Panorama. Trenutak kasnije visoki zalizani dugajlija u uniformi vozača, koji mi se učinio poznat, mi je ljubazno rekao kroz otvoren prozor, Smestite goste u sobu. Hteo sam nešto da prokomentarišem, da je ručak zakazan kasnije u vinariji i još ponešto da ga pitam ali nije bilo vremena, digajlija je zatvorio prozor i pokrenuo autobus a putnici, njih desetak je već stajalo pored autobusa. Nije bilo vremena za čekanje, prišao sam grupi, prestavio se kao turistički vodič kompanije Panorama, da su dobrodošli u Samaragu gde ih očekuje prijatan boravak i još puno znamenitosti. Posmatrali su me bez kometara ali su klimali glavom, pitao sam se u trenutku da li su me razumeli. Zato sam se naklonio i pokazao rukom prema ulazu u hotel, pošli su zamnom. Koliko sam na brzinu video, izgledali su mi kao i svaki drugi turisti sa rančevima i flašicama sa vodom, primetio sam da većina ima neke čudne dvogled, šarenoliko obučeni, bilo je nešto manje žena nego muškaraca, svi su bili slične starosne kao i ja, verovatno penzioneri. Kako sam prethodno proverio, sobe su bile već rezervisane, tako da sam na recepciji samo pročitao njihova, manje više uobičajena imena i podelio ključeve. Pre nego što su se zaputili u sobe na spratu rekao sam da ih očekujem za pola sata u holu hotela zbog planiranog obilaska znamenitosti, potvrdno su klimali glavom.

Udobno sam se smestio u kožnu fotelju, odabrao sam deo blizu izlaza gde imam dobar pogled na stepenište i lift, spustio na niski drveni sto štampani materijal da još jedanput pregledam i utvrdim gradivo, imao sam tremu pred nastup. Iznenadio sam se kako je vreme proletelo skoro čitav sat, već sam se zabrinuo zašto turisti ne silaze u hol, da li su me razumeli, poremetiće raspored, nećemo stići na ručak koji sam željno očekivao. Grozničavo sam razmišljao. Tada je sve počelo. Prvo se čula tutnjava negde iz dubine a zatim je sve počelo da se trese i ljulja i vriska žena. Padale su dekoracije sa zidova, čaše sa šanka, stolice, lusteri se mahnito ljuljali, zemljotres, prođe mi kroz glavu kao munja, dok sam padao sa fotelje. Tresao sam se od straha do pola zavučen ispod stola i čekao da me spršte teške betonske grede konstrukcije hotela. Sve je trajalo vrlo kratko a kao da je prošla večnost, usledila je zlokobna tišina i sve je stalo da bi se zatim sve pokrenulo. Tada su se oglasile sirene, puno sirena. Ispuzao sam jedva drhteći kao prut četvoronoške i nekako stigao do gužve na izlazu. Progurao sam se nekako i Imao sam šta i da vidim, sve okolo je bilo srušeno, hotel netaknut. Čulo se zapomaganje i lelek iz srušenih okolnih zgrada. Osećao sam bol u grudima i pomislio na nadolazeći infarkt, nisam mogao da stojim, prvo sam klekao na travljak ispred ulaza, a zatim legao na leđa, zemlja je još podrhtavala. Ostao sam tako da ležim ni živ ni mrtav, ne znam koliko vremena dok su se okolo smenjivale sirene vozila hitne pomoći i vatrogasaca. Tada sam osetio onaj poznati blagi povetarac na licu, autobus se parkirao ispred hotela, podigao sam se na laktove poslednjim naporom i video zalizanog dugajliju u uniformi vozača, sve mi je u trenutku bilo jasno. Turisti su vrlo brzo izašli jedan za drugim iz hotela, ušli u autobus bez zadržavanja, vrata su se zatvorila i autobus nastavio bez šumno kao da se ništa nije dogodilo, sve brže putem pravim kao pista da bi na kraju vrlo brzo nestao na horizontu kao tačka.

Pogledajte u zanimljivu prošlost, čeka vas Panorama, tačno tako.

        Jednog običnog letnjeg jutra, koje se na prvi pogled nije razlikovalo od bilo kojeg letnjeg jutra, Sigmund je pio kafu na svojoj čuvenoj terasi sa pogledom od milion dolara na valovite brežuljke vinograda do nedogleda. To obično letnje jutro je čekalo još samo mrvicu vremena da dobije onu specifičnu boju u lucidnoj slikarskoj Sigmundovoj originalnosti kojoj uvek stremi kao fanatik u različitostima poimanja stvarnosti. Otpio je poslednji gutljaj kafe i zamišljeno se zagledao svojim krupnim žutim očima u talog šoljice. Okretao je šoljicu u svim mogućim i nemogućim pozicijama, čkiljio u talog, podizao prema suncu, pa opet zaklanjao rukom svetlost, kao da nesto traži, kao neki čudak, što je u stvarnosti i bio, i to je potrajalo. Naviknut na Sigmundove, blago rečeno vragolije, natenane sam ispijao svoju jutarnju kafu zagledan u predivni pejzaž valovitih zelenih bregova koji su se na kraju nedogleda horizonta spojili sa nebom. Iz te opuštajuće nirvane, izuzimajući Sigmundove kerefeke sa šoljicom kafe, iznenadna u mrvici tog istog vremena žestoka vrelina izbi iz Sigmunda, crven od tabana do baburastog nosa. To vam sigurno mogu potvrditi kao njegov savremenik koji doslovno, verno i nadasve istinito prenosi sva čudesa i nesvakidašnje pojave. Uplašeno sam poskočio, iznenađen od vreline koja se širila i nagorelog mirisa tamjana, kao da će i mene spržiti. Pomislio sam u trenutku, u deliću sekunde se i setio nekih nepotvrđenih vesti da ljudi  mogu da sagore potpuno, da unutrašnji požar zahvati telo, dušu, na kraju ostane neka ljuspica sivkastog pepela i  prstohvat dima. Tada se nesretnik oglasi promuklo, raspuklim šapatom kao da govori iz trbuha, zureći onim istim žutim buljavim očima gde se u pozadini naziralo nagorelo crvenilo: „Video sam sopstvenu zaboravljenu misao iz mladosti, nejasan oblik, kao senku izgubljenog sna.“ Kao da sam čuo i video onostrano biće koji hoće svojom pričom da me uvuče u vrtlog, čekao šta će dalje reći, ali izgleda da je to bilo sve. Skamenio se i čutao, kao da nije disao, ko zna gde se u stvari nalazi, znao sam da nije bilo vajde da čekam, to zna da potraje,  srknuo sam još malo preostale kafe, onako sa drhtavih nogu, mahnuo mu reda radi u znak pozdrava, nije ni primetio, nije ni pogledao. Uputio sam se nesigurnim korakom nizbrdo travnjakom prema kapiji, okrenuo se još jedanput pogledao i za danas je bilo dosta Sigmundovih čudesa, trebalo je i sutra biti živ i sve zabeležiti što sam imao obavezu i zavet kao njegov svedok i savremenik, o čemu sam i zakletvu dao.

To se dogodilo tačno pre tri dana i od tada mu se gubi svaki trag. Narednog jutra, kao po starom dobrom običaju kada sam došao na kafu da razmenimo po koju premisu o stvarnom i nestvarnom, vidljivom i manje vidljivom, šta se dešava u pojavnom a šta u nepojavnom svetu opažanja, kojom nijansom spoznaje je u originalu obojeno to novo i neponovljivo jutro i šta u najavi, koja uvek može samo malo da se nasluti a nikada sa sigurnošću da tvrdi, možemo da se nadamo i očekujemo u svom ne delovanju, zatekao sam sve isto na terasi, šoljice od kafe onde gde smo ih i ostavili, stolica razmaknuta od stola kao da sam neki trenutak ranije ustao i otišao a prošla je čitava noć i dobar deo jutra. Valoviti brežuljci su se i dalje slivali u nedogled horizinta. Dozivao sam prvo polako a zatim kada sam se već uplašio da je negde netragom nestao, sve jače. Odgovarale su mi samo odjekom prazne prostorije, odgovarala mi je ehom susedna šuma, odjekivalo je od mojih paničnih poziva ali odgovora nije bilo.

Letnja tropska noć je kratka, a meni se činilo da traje čitavu večnost. Obuzela me je drhtava nesanica, nespokoj, nisam dorastao zadatku Sigmundovog životopisca, savremenika i svedoka, jednostavno nisam bio tamo gde se nešto bitno dogodilo u njegovom životu i to ne mogu objektivno i istinito da vam prenesem o čemu sam i zakletvu dao, to me je izjedalo do srži mog jadnog i napaćenog bića koje je imalo tako jednostavnu ulogu ali ni u toj jednostavnosti se nisam snašao, propustio sam, obnevideo od straha za svoj bedni život,  zakazao u možda najbitnijem delu Sigmundovog života i sada mi se čini da je najbolje da me nema, da nestanem, u zemlju se sakrijem, pojedu me nemani morske, bilo šta od toga, nisam dostojan da živim više, nisam dostojan svoje životne uloge. Eto tako je prošla ta teška noć.

Prve naznake jutra sam dočekao širom otvorenih očiju, navukao nešto krpa i sa beležnicom, od koje se nikada ne odvajam, najbrže što sam mogao stigao na Sigmundovo imanje. Osećao sam zebnju u srcu i neku nelagodu već u samom putu a sve više se ubrzavao rad srca i stezanje u grudima što sam se približavao ulazu na imanje. Bilo je onako kako sam se o plašio da će biti. Sigmuda, na moju i vašu veliku neutešnu žalost, nigde nije bilo ni u kući ni na posedu, koji sam detaljno obišao. Na terasi sam seo na svoju stolicu gde se na stolu još nalazile šoljice sa talogom kafe. Bilo je očigledno da slučaj Sigmundovog nestanka moram da prijavim. Nisam znao da li ću preživeti tu sramotu. Svedok, savremenik, neko ko se obavezao da će sve u životu Sigmunda verno i nadasve tačno zabeležiti prijavljuje nestanak te osobe, ta bruka i sramota koja me je izjedala nije bila ništa u poređenju sa bolom u duši u strahu da li će se Sigmund pronaći ili se odnekud pojaviti, to me donekle i držalo u životu. Nisam smeo više da čekam, možda je Sigmundov život u opasnosti, možda je otet i sada treba pomoć a ja sediom još uvek za istim ovim stolom. Nestanak moram hitno da svojim jadnim i skrušenim glasom i stasom prijavim nadležnim vlastima. Sigmund je voleo da živi na imanju koje nije imalo ni granica ni bedema, ni suseda ni rođaka, ni prijatelja ni neprijatela u blizini tako da sam se zabrinutog kratkog koraka lijući tužne gorke suze zaputio samo meni poznatim stazama prema varošici u kotlini gde sam i živeo.

Kada me je video tako jadnog i skrušenog u hodniku ispred kabineta na spratu kamene zgrade u centru, načelnik varošice, krupni nabusiti doseljenik oštrih crta lica i kratke pameti sa očima na vrh glave, koga je vlast poslala u ovu zabačenu oblast kao kaznu, da zavede red posle pobuna i nemira, gvozdenom pesnicom prizove pameti puko građanstvo da plaća sve veće namete, a on jedva čekao da se dokaže paradirajući milicijom po kaldrmi ispred zgrada gde je pokačio državne zastave, zabrinuto me upita veštački umilnim glasom: „Šta nam je to priredio naš vrli Sigmund.“ Zbog značaja nenadmašne Sigmundove duhovne i ljudske veličine koja je bila opšte poznata u narodu, kao i da ne bi pukla bruka da se u vlasti pročuje kako nestaje viđenije duhovno građanstvo u njegovom okrugu, načelnik me posle iscrpnog ispitivanja otprati do ulaznih vrata i reče da će preduzeti sve mere i procedure za takve okolnosti, ili tako neku službenu formulaciju.

Sigmundov nestanak se brzo pročuo po varoši. Vasceli narod je znao da Sigmund živi van domašaja realnosti, predrasuda i tuđih očekivanja, da nema drugog posla osim da život posveti danima koji su tekli ispred vremena kao žubor potoka posle kiše a on po njemu hodao bosonog, kuda god bi krenuo taj potok vremena je pred njim tekao. Vasceli narod, mlado i staro, tek rođeno i umiruće, oni sa oružjem, oni sa kandilom, oni sa motikom i oni sa knjigom su poštovali i cenili Sigmunda kao živu ikonu, pominjali mrmljanjem u sebi kada druge pomoći nije bilo, da ne čuje niko, možda i u strahu od nepoznatog, da se prekrste, podignu glavu i pogledaju u nebo koje je zaludni Sigmund u duhovnoj dokolici iscrtavao duginim bojama po vasceli dan, ali to je neka druga priča.

Naravno da se Sigmund pojavio već sutradan, odmah sam to znao kada je nebo opet bilo iscrtano duginim bojama. Pili smo kafu, pričali o stvarnom i nestvarnom, vidljivom i manje vidljivom, šta se dešava u pojavnom a šta u nepojavnom svetu opažanja, kojom nijansom spoznaje je u originalu obojeno to novo i neponovljivo jutro, ispirajići nabujalu domišljatost kao da se stvarno nismo videli danima.

Tačno pre tri dana, negde oko podne kada je jedan mali bezobrazni oblak zaklonio vrelo Sunce, Sigmund je onako gojazan i trapav, idući duž ograde poseda i mrmljajući psovke jer je komšija postavio tu glupu ogradu i tako naružio livadu, u jednom izmišljenom kutku magije, između dva Kanadska javora u busenu nekošene trave ugledao iskričavu svetlost. Nadlanicom sa ćelave glave obrisa znoj što je pretio da ga oslepi slivajući se svojom gorčinom u žuto žmirkavo oko ni sam još ne znajući šta je to pronašao. Pažljivo je kleknuo na desno koleno i polako razdvojio busene trave odakle je dolazilo svetlucanje. U trenutku je visprenom Sigmundu sve bilo jasno, to je moglo biti samo izgubljeno vreme njegovog komšije koji je bespotrebno na sred livade postavio ogradu. Sigmundov smeh ispuni krošnje Kanadskog javora da ih oni pomeriše u stranu da bolje vide tu epsku scenu, mada su iz prve ruke znali o čemu se radi i samo čekali da li će trapavi Sigmund, koji je samo tako izgledao, ali daleko od toga, uspeti da pronađe do kraja svoje role života izgubljeno vreme ili će to ipak morati da ostavi za naredni pokušaj. Sigmund do bola svestan šta je pronašao i dalje se srećno smejao siguran da je ovaj svet lud od samog početka. Da baš tako je izgledao trenutak Sigmundovog prosvetljenja da će ga smrt zateći živog i sretnog, ali ko zna kada.

To se dogodilo tačno pre tri dana i tada je Sigmund istog magičnog trenutka odlučio, da u tu čast nebeskog darivanja i blagodeti koja retko kada pronađe samo prosvetljene, da je neophodno da se to proslavi tako bogato kako to do sada niko nije video. Dobro svi znamo, a mogu vam posvedočiti kao svedok i njegov savremenik tačno, istinito i verodostojno o čemu sam i zakletvu položio da ništa neću izmisliti već samo istinu reći, koliko Sigmund voli proslave i procesije i ne sanjajući šta će još da se dogodi. Pozvani su i došli, rođaci znani i neznani, komšije poznate i nepoznate, prijatelji i neprijatelji, inostrane diplomate i velikaši bogati kao i uboga kljasta sirotinja, crkvene i svetovne vlasti kao i počasni vojni odred u svečanoj uniformi na čelu kolone. Sigmun uloži sve što je imao a najviše pronađenog izgubljenog vremena na opštu proslavu i radost svekolikog naroda. Zabeleše se okrugli šiljati šatori na cvetnoj livadi, zavioriše zastave, zamirisa sa bogatih ovala pečeno meso rogate divljači i peradi, morske ribe, školjki i ko zna čega sve što nisam ni mogao da prepoznam, šareneše se ovali slatkiša torti i kolača čokoladnih, ovali ananasa, papaje i manga prekriveni krupnim crvenim trešnjama, to još niko ovde video nije sa sve muzikom trubača sa celim orkestrom, tri dana i tri noći se proslavljalo dok se sva hrana  pojede i piće popije.

Kada treće tropske letnje noći iznemogla muzika utihnu a sav narod popada, onako prežderan i pijan, kako se ko zatekao i gde se ko zatekao po stolovima, stolicama i cvetnoj livadi, Sigmunda ta tišina prenu iz dremeža gde se još uvek nalazio u staroj stolici za ljuljanje na terasi kraj prozora,  te zažmirka iznenađeno svojim žutim krupnim očima. Sada će te se vi, a i ja bi da nisam bio tamo i sve rođenim očima video kao svedok i savremenik koji se zakleo da će istinu i samo istinu pričati i pisati vascelom narodu, pitati  šta taj čovek vidi, šta posmatra. Na tek najavljenom izlazećem Suncu dalekog istoka Sigmund ugleda po travi, na stolicama i stolovima, i bilo gde da pogleda, negde i kako lebde u vazduhu iskrice izgubljenog vremena ovog silnog naroda koji ne znajući za sebe pijan i prežderan spava. Sigmund onako trom i gojazan, a znamo da nije baš takav nego se više pravi i glumata, poskoči hitro i ne čekajući da magija prođe pokupi svo izgubljeno vreme, do poslednje iskrice i strpa u džak te se sav zadihan dok je sada već Sunce obasjalo i livadu i šatore i stolove i stolice i vasceli usnuli spavajući narod, ponovo vrati u stolicu za ljuljanje i brižno zadrema sa smeškom na obrazima.

Kada su se gosti postepeno budili, tražio svako svog, vojnici zagubljene puške a popovi kandila, muževi žene a braća sestre i bauljali okolo, zavirivali pod stolove i padali sa stolica, Sigmund siđe sa terase, protrlja krupne pospane žute oči i otvori pun džak izgubljenog vremena te im ponudi da svako uzme svoje. Oni ga čudno sažaljivo posmatraše kao da je lud i da mu je vascela procesija i proslava pamet oduzela te se pokupiše i kako ko je mogao polako napustiše imanje a Sigmund zatvori džak, prekrsti se i pogleda prema nebu.

To je bilo jutros. Već oko podne kada je jedan mali bezobrazni oblak zaklonio za trenutak vrelo Sunce, Sigmund podiže džak sa pronađenim izgubljenim vremenom, stavi ga preko ramena i krenu polako u svet znajući da će ga svaki put kojim krene na kraju dovesti opet do njegove kuće. Nisam imao toliko vremena u životu koliko je imao Sigmund te nisam mogao da ga pratim. Jednostavno nisam bio sposoban da prepoznam kada je neko vreme izgubljeno pa sam ga nemilice trošio, ili bi to primetio isuviše kasno, kada je to vreme bilo još ko zna kada izgubljeno. Predanje dalje kaže, svet je mali i sve se sazna, da Sigmund još uvek uživa po vascelom svetu zahvaljujući ljudima koji su svoje vreme uludo gubili. Znam sigurno da će se jednog sunčanog dana oko podne kada neki mali oblak za trenutak zakloni Sunce Sigmund vratiti, ali to je već neka druga priča.

Pomračina se rasipala po vascelom svetu iz razvezanih crnih nebeskih džakova ništavila sve do tajnih, skrivenih ćoškova zamišljene stvarnosti gde je nepokretan kao slika sedeo Sigmund u stolici za ljuljanje kraj otvorenog prozora i čitao knjigu. Bar se tako činilo, meni neukom svedoku i savremeniku ali držati knjigu u krilu širom otvorenih očiju i ne mora da znači da se čitaju slova u nizu.

                Knjiga koju je Sigmund držao u krilu svojim tankim isposničkim prstima, presvučenih tek sa malo prozirne kože bila je njegovih ruku delo, njegov život, testament, rodoslov stvoritelja duhovne snage, jevanđelje o zaveštanju običnog čoveka sklepanog od zemlje i vode. Od onog momenta kada je prvi put udahnuo i trepnuo sve se menjalo do današnjeg dana. Knjiga je, koliko naivno primećujem lažljivim očima svedoka savremenika, preko Sigmundovih povijenih staračkih ramena, ispisana rukom i to divnim krasnopisom iskošenim slovima, bez ijedne greške ili precrtane izmene. Znam da je Sigmund uvek pisao svojim čuvenim Pelikan penkalom i tamno plavim mastilom. Kada tako zaroni u knjigu Sigmund kao da je bestelesan, ko zna gde se nalazi dok u sobi tišina ima najveću težinu iza poslednje napisane reči.

                Ljudi kao ljudi, zli i zavidni, nisu baš voleli Sigmunda, smatrali su ga neradnikom, kao da se vrednost ljudska samo radom meri. Jednostavno ljudi ne vole žive svece makar sa oreolom išli i po vodi hodali. Živi su nesavršeni, prljavi od života, neprijatnog zadaha na znoj i muku. Oslikani sveci u crkvama mirišu na tamjan, tako veliki i uzvišeni, nedodirljivi i bezgrešni u svojoj nepomičnosti. Ljudi više veruju slikama nego živoj reči. Sigmundu je to bilo savršeno jasno zato i nije obraćao pažnju šta narod govori. Ono što je u životu ovaj običan čovek radio i činio bilo je samo između njega i Svevišnjeg, tako je Sigmund smatrao i mislio. Gladnog je nahranio, žednog napojio živeći u ljubavi sa vascelom okolinom makar to bila biljka ili neki živi stvor. Sve je krasnopisom u jevanđelje upisao da ostavi narodu amanet za buduće generacije jer situacije u životu su univerzalne bez obzira u kojem vremenu živimo, bar je tada tako Sigmund mislio.

                Kasnije, mnogo kasnije kada je Sigmundovu smrt prijavio neki svedok, narod pohrli da vidi da li je to tačno. Lokalni mrtvozornik je klimanjem glave potvrdio Sigmundovu smrt, zatekli su ga kako sedi u svojoj stolici za ljuljanje pored otvorenog prozora sa knjigom u krilu, širom otvorenih očiju. Po podu se još razvlačila pomračina od prethodne noći. Učini mi se tada, kao nemom svedoku, u toj gužvi koja se niotkuda iznenada napravila od nepoznatih lica da nagrnuše da vide tek umrlog sveca. Neki su samo gledali u neverici zašivenih usta, drugi su svoj strah odagnali pleh muzikom sa tri trubača koji su svirali plačući vesele melodije koje su zidovi kao sunđer upijali tako da se ništa čulo nije. Bilo je i onih prozračnih koji su od nejela pročistili telo. Najviše je bilo žena narikača okolo kuće, naricale su gledajući u bistro noćno nebo bez zvezda. Sveštenik je blagosiljao a đakon mlatio zamišljenim kandilom dok su prolazili kroz tu svetinu do mrtvog Sigmunda koji je još uvek sedeo u stolici za ljuljanje širom otvorenih očiju sa jevanđeljem u krilu. Napravila se takva halabuka da niko nije, osim iskusnog svedoka, video da su sva slova iz jevanđelja istekla jedno po jedno u nizu, kao neka niska bisera i rasula se po podu, nije ih više držala Sigmundova volja, pomisli svedok i sklopi Sigmundove oči da to ne bi video. I Sigmund se čudom čudio zbog te halabuke koju narod učini u toj procesiji sve dok se svi ne umoriše od delirijuma koji ih spopade da postepeno, negde pred rujnu zoru, koja nikako zbog njih nije htela da svane, ne zaspaše po podu i stolicama, gde se ko zatekao i ko se preko koga zatekao.

                Kada konačno zavlada mrkla tišina Sigmund se uplašen osmeli da se pomeri i pokupi u džak rasuta slova sa poda, jedno po jedno onako kako ih je pažljivo i pisao, misleći da će ih kasnije ponovo na nebu sastaviti da pokloni vascelom narodu. Neka mu je večna slava i hvala, amin, otpevao je biskup i tu se procesija završila, bar se tako nama običnim smrticima činilo.

                Kasnije, mnogo kasnije kada je u smrti ostareli Sigmund sećao tih vremena beše mu smešno što je uopšte i vukao na nebo taj teški džak sa slovima na tek umrlim leđima. Nikada ponovo nije složio slova. Na džak je i zaboravio, ako zaborav uopšte i postoji jer mu se učini da je to budalasta rabota kada je već sve rečeno i sve učinjeno što je trebalo da bude rečeno i učinjeno i da bi to bilo gubljenje vremena koje je teklo i u večnosti. Međutim jednog vetrovitog dana pored njega pohita oblak u čijim nedrima Sigmund prepozna džak sa slovima te ga odmah dohvati i razveza a neka nevidljiva sila odmah je spajala  ta slova u reči, reči u rečenice a rečenice u iluzije i ideje kojima se vasceli narod blagorodno nahrani da bi i sutra mogao nekako mučenički živeti. I tako Sigmund bi zadovoljan da je mogao u večnosti mirno da umre ili se možda rodi, bilo mu je sve jedno.

Kada se uporna, žuta kiša već četrdesetu noć neprekidno slivala u talasima niz zamagljene prozore pravo u trošne isprane uspomene slatkih detalja mladosti, Sigmund je sigurno prepoznao najbolje vreme za umiranje.

Odluku je doneo u trenutku nemoći, duhovnog rastrojstva i nadahnuća nestajanja koje ga je preplavilo u nadolazećem talasu sa nadom vaskrsnuća u snažnog jednoroga. Tada je pet ljubičastih munja zaparalo nebo boje mraka, bar mu se tako učinilo, kao potvrda i mastiljavi pečat svevišnjeg sudije i gospodara, jer ako postoji nekog reda i zakona nebeskog na ovom i onom svetu, dosta je bilo.

Sigmund zbaci sa sebe jedino crveno ćebe što je imao i poskoči sa velikog kreveta nesmanjenom hitrinom, ostavi širom otvorena vrata i bos i go stade da ga kiša zasipa čekajući zatvorenih očiju udar groma, zasluženo pravo u suludu glavu na trotoaru ispod žutog lampiona. Dok je kiša spirala kožu do belila a gromovi tukli kao haka bubnjevi, monaški strpljivo je čekao trenutak odluke svevišnjeg vlasnika jer je, bar je tako umislio, zaslužio i mnogo težu kaznu od trenutne smrti, kaznu laganog umiranja u nemoći, umiranja koje traje iz minuta u minut dugih godina i decenija. Čekao je i mrmljao izmišljene molitve nerazgovetnim glasom vapaja nesrećnika dok kišu više ne oseti na sebi. Gromovi kao da malo odgovoriše tišinom te i ludom Sigmundu bi jasno da se nešto čudno i neprirodno dešava. Oprezno, polako kao kradom malo odškrinu od kiše natopljenu levu trepavicu i dok se voda u garavo đavolsko oko u mirisu kiše slivala oseti poput ranjene zveri da nije sam.

Poskoči kao na smrt preplašeno od noža jare, pa kada napipa neku slisku čvrstu površinu u strahu širom razrogači vodene oči i ostade tako. Ne sećaš me se, zar ne, zažubori kao živa lutka dugonoga crnokosa lepotica pod prozirnom kabanicom.

Kada se kasnije, mnogo kasnije kada kiše više nisu ni padale, Sigmund sećao te noći sa nadahnućem je pričao da je tada u sebi motao nerazgovetne hvalospeve na divnom poklonu koji ga preplavi poznatim zanosom vreline strasti. Kasnije, mnogo kasnije kada strasti više i nije bilo saznao je da se nalazio na sred okeana sam u čamcu života u koji polako ali neprestalno ulazi voda nadolazeće starosti. Naravno da nikakve crnokose, dugonoge lutke u prozirnoj mokroj kabanici nije bilo i da je trebalo vremena da shvati da sa obe ljigave ruke snažno priteže žuti sliski lampion dok je još po neka svetla kuglica kiše trčala zamagljenim vidokrugom. Ni sam se ne seća koliko je dugo ležao bolestan u groznici zamotan u crveno ćebe na velikom krevetu, svaki put se budeći mokar od bolesti tela i duše.

Kada se kasnije, mnogo kasnije, kada sećanja počinju da se izmišljaju, Sigmund prisećao te bolesti, znao je da je potapanje čamca njegovog života na sred okeana spasila Sofija, stasita tamnoputa spremačica jedrih godina i snažnih bedara. U sobi punoj vlažnog močvarnog znoja pronašla ga je upola zamotanog ali živog u crvenom ćebetu na velikom krevetu kako bunca o ljubičastim gromovima i crnokosoj lutki ispod prozirne kabanice. Sećao se kao kroz nadolazeću maglu da mu je na kašičicu davala neki mirisni melem, da ga je tuširala noseći ga golog i mokrog, da je tek trećeg dana došao sebi i prestao da bunca, dok je gledao Sofiju kako riba znojavi pod. Posle je sela na veliki krevet i pružila mu toplomer. Sigmund stavi toplomer pod mišku, zatvori oči i nehajno spusti ruku u njeno krilo. Nije mogao da istrpi njen pogled. Sofija strpljivo sačeka nekoliko minuta ne pomerajući se, sama izvuče toplomer ispod miške, pogleda u skalu, pomeri nehajno njegovu spuštenu ruku i veselo reče, Gospodine, ozdravili ste. Dok se pripremala da izađe iz stana Sigmund se seti opisa koji je nekada negde pročitao, imala je grudi kao žive dinje, nasmeja se i odluči da o tome napiše priču, ako mu je verovati.

Kada se uporna, žuta kiša već četrdesetu noć neprekidno slivala u talasima niz zamagljene prozore pravo u trošne isprane uspomene slatkih detalja mladosti, Sigmund je sigurno prepoznao najbolje vreme za umiranje.

Odluku je doneo u trenutku nemoći, duhovnog rastrojstva i nadahnuća nestajanja koje ga je preplavilo u nadolazećem talasu sa nadom vaskrsnuća u snažnog jednoroga. Tada je pet ljubičastih munja zaparalo nebo boje mraka, bar mu se tako učinilo, kao potvrda i mastiljavi pečat svevišnjeg sudije i gospodara, jer ako postoji nekog reda i zakona nebeskog na ovom i onom svetu, dosta je bilo.

Sigmund zbaci sa sebe jedino crveno ćebe što je imao i poskoči sa velikog kreveta nesmanjenom hitrinom, ostavi širom otvorena vrata i bos i go stade da ga kiša zasipa čekajući zatvorenih očiju udar groma, zasluženo pravo u suludu glavu na trotoaru ispod žutog lampiona. Dok je kiša spirala kožu do belila a gromovi tukli kao haka bubnjevi, monaški strpljivo je čekao trenutak odluke svevišnjeg vlasnika jer je, bar je tako umislio, zaslužio i mnogo težu kaznu od trenutne smrti, kaznu laganog umiranja u nemoći, umiranja koje traje iz minuta u minut dugih godina i decenija. Čekao je i mrmljao izmišljene molitve nerazgovetnim glasom vapaja nesrećnika dok kišu više ne oseti na sebi. Gromovi kao da malo odgovoriše tišinom te i ludom Sigmundu bi jasno da se nešto čudno i neprirodno dešava. Oprezno, polako kao kradom malo odškrinu od kiše natopljenu levu trepavicu i dok se voda u garavo đavolsko oko u mirisu kiše slivala oseti poput ranjene zveri da nije sam.

Poskoči kao na smrt preplašeno od noža jare, pa kada napipa neku slisku čvrstu površinu u strahu širom razrogači vodene oči i ostade tako. Ne sećaš me se, zar ne, zažubori kao živa lutka dugonoga crnokosa lepotica pod prozirnom kabanicom.

Kada se kasnije, mnogo kasnije kada kiše više nisu ni padale, Sigmund sećao te noći sa nadahnućem je pričao da je tada u sebi motao nerazgovetne hvalospeve na divnom poklonu koji ga preplavi poznatim zanosom vreline strasti. Kasnije, mnogo kasnije kada strasti više i nije bilo saznao je da se nalazio na sred okeana sam u čamcu života u koji polako ali neprestalno ulazi voda nadolazeće starosti. Naravno da nikakve crnokose, dugonoge lutke u prozirnoj mokroj kabanici nije bilo i da je trebalo vremena da shvati da sa obe ljigave ruke snažno priteže žuti sliski lampion dok je još po neka svetla kuglica kiše trčala zamagljenim vidokrugom. Ni sam se ne seća koliko je dugo ležao bolestan u groznici zamotan u crveno ćebe na velikom krevetu, svaki put se budeći mokar od bolesti tela i duše.

Kada se kasnije, mnogo kasnije, kada sećanja počinju da se izmišljaju, Sigmund prisećao te bolesti, znao je da je potapanje čamca njegovog života na sred okeana spasila Sofija, stasita tamnoputa spremačica jedrih godina i snažnih bedara. U sobi punoj vlažnog močvarnog znoja pronašla ga je upola zamotanog ali živog u crvenom ćebetu na velikom krevetu kako bunca o ljubičastim gromovima i crnokosoj lutki ispod prozirne kabanice. Sećao se kao kroz nadolazeću maglu da mu je na kašičicu davala neki mirisni melem, da ga je tuširala noseći ga golog i mokrog, da je tek trećeg dana došao sebi i prestao da bunca, dok je gledao Sofiju kako riba znojavi pod. Posle je sela na veliki krevet i pružila mu toplomer. Sigmund stavi toplomer pod mišku, zatvori oči i nehajno spusti ruku u njeno krilo. Nije mogao da istrpi njen pogled. Sofija strpljivo sačeka nekoliko minuta ne pomerajući se, sama izvuče toplomer ispod miške, pogleda u skalu, pomeri nehajno njegovu spuštenu ruku

U trenutku objavljivanja originalnog teksta zapisa Konceptualni mazohizam, i javnog prikaza ovog dela učenoj i svakolikoj drugoj čemernoj javnosti, bilo je jasno da je reč o neobičnom književno mističnom delu koje zavređuje pažnju da se komentariše, analizira i prosuđuje jer isto nedvosmisleno i presudno utiče na razvoj dešavanja svakog pojedinaca kao i ukupno društva u celini. Očigledno da je neko uticajan u sferi globalnih dešavanja, ili se možda varam i dajem preveliki značaj tek nekom ko je bolestan od ludila, odlučio da skrene pažnju od nadolazećih dešavanja i dopustio objavu, ne bi li u poslednjem momentu ponudio dijagnozu pod šifrom F kao olakšavajuću okolnost u obrazloženju očekujuće osuđujuće presude koju je već svojim dalekovidim urokljivim okom unazad video u trenutku kada je još počela da se piše u tajnim lagumima slobodoumnih udruženja koja su prema mišljenju svekolikih diktatora sve ovo i osmislila, verujući u nemoguću misiju da je to u njihovu jadnu zločinačko demokratksku korist. Da krenemo, kao što je i red od samog uvodnog početka ovog kultnog teksta:

„Nedoumica svih nedoumica koju je otvaralo pitanje svih pitanja, da li sam se konačno razboleo ili nisam, kao i da li sam zbog  toga skrenuo pameću ili isto zbog toga, postao lucidniji od svoje senke u iskrivljenom ogledalu, konačno je uspešno, naučno razrešena i to iskrenim i sveobuhvatnim priznanjem, bez pokajanja, ali da bi došli to tog, svečanog i u neku ruku dirljivo tužnog momenta, potrebno je da obučete beli mantil i prisustvujete obdukciji primenom priznate metode konceptualnog mazohizma“.

Primedba: Odmah da napomenem, to bi svi odmah i videli, originalni tekst je izmenjen samo u nekim manje bitnim detaljima, tako da i nije bilo od značaja da stavljam gramatičke navodnice ali u čast ovog poučno učenog dela za sada nepoznatog autora, ipak sam odlučio da navodnice ostanu pre svega radi svoje učtivosti a iz praktičnih razloga vašeg boljeg i lakšeg razumevanja suštine, moglo bi se skromno reći malo jezički zahtevnije konstrukcije i konotacije stila pisanja nekoga ko sebe smatra besprekorno ludim.

Narator odlučuje da priču svih priča u svojoj premijeri otvori šekspirovskom dilemom. Ideja naravno nije originalna ali daje uvek odlične rezultate tako što uvek ispuni svoj cilj i zalepi mozak čitaoca da sazna razrešenje dileme, naročito kada su bolesti psihe u pitanju. Namamljeni mrvicama naizgled logičkog razmišljanja, a saznajući da će dilema biti sigurno razrešena i da čitanje neće biti beskorisno, već možda poučno, čitalac oblači beli mantil i neposredni je svedok i učesnik u obdukciji tog bolesnog uma ne znajući sa kakvim zločinačkim predispozicijama se taj umobolni ludak ulizuje ne bi li do kraja pročitali tekst.

Ovde, skoro na samom početku obdukcije, kada još skalpeli nisu ogrezli u vonjavi glib te pihtijaste smese, otkriću vam još jednu tajnu. Tajnu prvog naratora, moglo bi se reći originalnog svedoka, nekoga ko je u nepoznatom svojstvu bio prisutan kada su konačno zarđali skalpeli zaparali istinu i rasekli je na dronjave rezance. Ustvari taj komentar, možda više kao pra esej ili jednostavno dopuna vispernog hroničara koji nije mogao da odoli izazovu originalnog teksta Konceptualnog mazohizma čije jedostavne i iskrene segmente vam izlažem hronološki kako je i navedeno u originalu:

„ Duboko ukorenjeno mišljenje da postoje podela na ljude koji su zdravi i oni drugi koji su bolesni je totalna besmislica koju su izmislili oni što sebe smatraju zdravima, pre nego što su se razboleli. Razlog je jednostavne prirode, superiornosti onih što za sebe misle da su zdravi u odnosu na one za koje je dokazano da su bolesni. Oni koji za sebe misle da su zdravi duboko u sebi osećaju da je samo pitanje trenutka kada će preći u onu drugu grupu, i zato žele da iskoriste taj trenutak prednosti. Istina je da oni koji za sebe misle da su zdravi, samo nisu redovno išli kod lekara, našlo bi se već nešto sigurno, znaju to oni vrlo dobro a i kada saznaju da su bolesni kriju to dokle god je moguće, makar to bilo toliko očigledno, kao da im je jedna noga kraća.“

Samo ova slika naše stvarnosti govori za sebe više od hiljadu reči na vrlo jednostavan i logičan način, poznajući sebe, a naravno i vas, mogu zatvorenih očiju da kažem, dajući u zalog i ovu drugu zdravu nogu da je tačana i istinita. Očigledno da sa stanovišta inertnosti fizičke i psihičke stabilnosti zdravlja postoji ciklična, stalna i permanentna težnja da tako uvek i ostane. Poznajući sebe, a naravno i vas, siguran sam da postoji mnogi primeri održavanja privida fizičke i psihičke stabilnosti zdravlja kada smo zataškali da nam je jedna noga malo kraća pričajući da su cipele tesne. U pravu sam zar ne, kao i nazovimo ga, jer je njegov identiten nepoznat, prisutni svedok, pre bi se reklo da je to neki čovek iz naroda koji je možda gvireći kroz pukotinu u zidu, ključaonicu, razvaljenu tarabu, napuklu stenu, odgledao celokupni postupak obdukcije i dao svoj komentar koji nam u ovom momentu mnogo znači jer na jedan jednostan način prevodi namerno složenu i dubokomisleću fantaziju samog pisca i učesnika obreda konceptualnog mazohizma na ličnom jednostavnom primeru iz svoje a varovatno i naše perspektive.

Da nebi izgubili niti našeg Konceptualnog mazohizma i tako se suviše udaljili od teme vraćamo se onome što nas najviše interesuje a to je kako bolest ludila nastaje.

„Sve je počelo sa jedva vidljivom, tankom kao kovrdžava nit, nedoumicom, koja se polako kao beli, vašljivi, masni crv uvlačila sve dublje i dublje u moj jadni i napaćeni, pomalo zgroženi i nasilni um. Nedoumica da li sam se razboleo ili nisam i da li sam zbog toga skrenuo pameću se pojačavala činjenicom da su se simptomi moje opake kao kvazi bolesti, nadam se, kao i opšteg ludila jadne i žalosne okoline ponavljali, nekada smanjivali, nekada konstantno vibrirali kao  otrovani pacov, mada vam moram priznati, da budem iskren i krajnje rigidno realan, nisam ni ja bio daleko iznad razine svoje čemerne baštine, čak šta više mislim da me je ludilo ili prosvetljenje, potpuno svejedno, približilo okolini (rekao sam već da ne ponavljam, čemernoj i jadnoj) u tom stepenu da ne bežimo glavom bez obzira, kao sumanuti jedni od drugih, već da se približimo, nisam znao da li tome da se radujem ili da zbog toga tugujem.“

U cilju opravdanja sopstvene ludosti, da bi umirio rastući ego bolesnik je spreman da lucidno dokaže da se ne razlikuje od okoline u kojoj želi da se socijalno sakrije znajući da se eksponiranjem otkriva kao jedinka koja nije u grupi, jedinka koja je van stada, jedinka koju će pojesti predatori u nekoj zabačenoj provincijskoj ludari. Pokušavajući da prikaže svoju bolest kao normalnost ne preza od toga da povuče za sobom i okolinu, što i delimično uspeva, pre svega zbog povodljivosti i sitne koristi najbližih, koji ne razmišljaju o posledicama u budućnosti ovakvog licimerskog ponašanja, kao i njegove lucidnosti koja može biti i genijalna u manipulaciji.

Interesantno je sada videti šta je pedantni hroničar, narator, originalnog teksta Konceptualnog mazohizma tu zabeležio kao svoje jednostavno i priprosto zapažanje običnog, moglo bi se reći prepisivača, ili odnosno, pre bi rekao kao prisutni glas naroda:

„Običan čovek se saplete o sopstvene misli, padne i slomi svoj ego. To se ludacima ne dešava. Prkose zakonima mentalne gravitacije, akcije i reakcije, levitiraju prostorom ali nikada ne padaju u svojim očima, to se dešava samo amaterima i netalentovanim ludacima u pokušaju. Kažu za sebe da ih vodi neka nepoznata sila iz same vasione astralnog sveta.“

Reklo bi se praznoverica običnog sveta, sveta populacije koja osam sati radi, osam sati gleda u telefon ili neku sličnu spravu i osam sati spava je idealna većina koja je na meti lucidnog manipulanta koji ide ka svojim personifikacijama totalizma vlasti na beskonačno vreme. U tome je problem. Kada manjinu, koju personifikuje da je većina, i koja iz svakolikih svojih zabludelih interesnih razloga želeći da se poistoveti sa zaraznim ludilom vlasti prilepljena kao nusproizvod počne dalje bezuspešno da širi virus i da ludilo smatra za normalnos, dok se većina učeno izmiče ne želeći da učestvuje u opštem ludilu. Tada se sve objašnjava apsurdnim nepojmljivim silama astralnog sveta, što obično označava početak kraja realnog postojanja u svetu iskrivljenog ogledala.

„Bivalo je opet, to opet se stalno ponavlja kao usud , ali šta bi smo mi bez tog svakodnevnog ponavljanja i rutine, i pitanje kada se bolest prvi put pojavila, da li smo je u genima već imali prilikom rođenja, jer odakle bi drugo došla, zato uzmite sa velikom dužnom rezervom ovu skromnu opservaciju, moj skromni i očajni duh ne može da se seti kada se bolest dogodila, prvi put pojavila, ne ume da broji, sabira, ne seća se okolnosti, zaboravlja okolnosti, zaboravlja sasvim bez osnova sve i svašta, kaže da ga to održava u životu što je okrenut prema budućnosti, mada mu ja toliko baš i ne verujem.“

Opšte pitanje postojanja griže savesti u iskrivljenom ogledalu ludosti. Da li uopšte postoji savest u iskrivljenom ogledalu percepcije ludosti, ili je to samo podsmešljiva figura za raskusurivanje sa realnom svetom koji na njoj počiva. Nije li to vaskolika odlučujuća razlika ova dva sveta. Ta griža savesti je u dubokom mraku na dnu presušenog bunara u utrobi zaboravnosti odakle puta do izlaza na svetlo dana i sunca ne vidi do skoro nepostojeće moralnosti i etike, tek kao neki izlapeli miris jeftinog parfema na točenje iz kineske radnje u prašnjavom predgrađu još prašnjavije varošice u dalekoj provinciji koju su svi zaboravili pa tako se lucidni ludak ne može na to pozvati i da hoće jer to nas samo, po mom skromnom mišljenju, zamajava radi uzdizanja svog izvitoperenog ega dok radosno posmatra kako je uspeh postigao samo lažnim šarenim rečima dušebrižnika i scenografa čija je život bina od papira u predstavi lutkarskog pozorišta.

Naš narator iz senke nepoznatog vremena i prostora nedvosmisleni ukazuje da pri ovakvim polu istinitim dijagnozama duhovne posrnulosti  je potrebno primeniti sledeće precizne  postupke i tajne metode, evo izvornog kazivanja:

„ Da bi sebe doveli u stanje potpune psihofizičke harmonije predlažem jedan tretman koji će vam pomoći u prevenciji od daleko bilo neke bolesti, služi za jačanje svih prirodnih resursa kojima potencijalno raspolažete i čestim ponavljanjem ove terapije bićete sve uspešniji, strpite se malo, terpija je vrlo jednostavna i može svako da je primenjuje, dovodi do dugovečnosti pod uslovom da niko ne primeti šta radite, ako vas primeti šta radite gotovi ste, upamtite to. Dakle sve što treba da uradite je da budete sami u zamračenoj prostoriji, da pustite muziku Mocarta, Baha ili Šuberta, već po svom izboru i da dirigujete, dirigujete, dirigujete do potpune harmonije. Želim vam uspešan koncert, magija najbolje rađa početkom zime.“

Možda ovaj komentar najslikovitije prikazuje, izvorno ono što je narator i video kroz tajni prorez, kjlučaonicu, razvaljenu tarabu, ili pukotinu u steni, i u dobronamernoj želji, misleći da kada je diktator tako nešto učinio da ta ludost je svakako zdrava i poučna za svakoliki prosti svet, čemerno i jadno u svakom slučaju. Ne mogu vam reći da isprobate ovaj metod jer bi bio saučnik i podstekač ovog sumanutog eksperimenta.

„Sa obzirom na činjenicu da se u takav duh ne mogu pouzdati kao istinit i verodostojni izvor dokaza koje bih vam lagodno i istinito prezentovao kao iz širokog  rukava sa naučne tačke gledišta, sada sam još više od toga siguran da se početak bolesti dogodio u dalekoj prošlosti, latentno, ko zna kada, pa mi sada patimo jer mislimo da se sve ovo događa prvi put, a ne da to sve nosimo, verovatno od rođenja svog pra pretka, obmanuti kao i uvek u svojim ponavljanjima izlaska iz rutine, i urođene spasonosne zaboravnosti, odnosno kao što rekoše lekari da se ne umire zbog bolesti nego zbog činjenice da nam je vreme koje smo bili zdravi isteklo.“

Odobrio sam ovakav stav, ali to uopšte nije bitno, jer isto ne može da utiče na krajnji ishod unapred izgubljene utakmice, performanse su očigledno varirale u nekim slučajevima, odnosno u većini slučajeva, prevazilazile imbecilnu kategoriju pristojnosti ljudskog stvora, naravno da vam o tome govorim.

„Godinama me je to svakodnevno istraživanje zagonetnog porekla opake bolesti sve više potajno kopkalo po već istrošenom ostatku mog jadnog napaćenog mozga sve dok nisam u krajnjim granicama delirijuma i van razumskih okvira shvatio u deliću trenutka mističnog prosvetljenja, koje je bilo savršenstvo iluzije, bez izlaza za koju bi ekspertiza pokazala da, iako se videlo kao svetlo sa Aurore, je u stvari obična kvazi laž i bedni privid postojanja ka još daljem užasu shvatajući pakao kao konceptualni mazohizam u svim oblicima, i da su  filozofi namerno obmanuli i zaveli naivnu, neuku čeljad, apostrofirajući da je pakao stanje jadnog i čemernog duha izmišljene geografske lokacije, ni na nebu ni na zemlji“

Ozbiljne učene face u belim kombinezonima i hiruškim maskama na sterilnom strogo svedenom licu, okupljeni okolo okruglog sjajnog metalnog stola pod jakim svetlom bleštavih reflektora, zastali su iznenađeni u pokretu. Tesna i hladna prostorija glasno je odjekivala muklom tišinom, grobna pomračina negde pred rujnu zoru se lagano rastvorila kao hiruški porecizno presečena šuplja lobanja koja se  polako otvorila i zasijala svojom podmuklom prazninom. Unutra nije bilo ništa. Praznina bez trunke bilo kakvih tragova materije, ni u mikronima čestica, osim glatke tamne plastične presvlake po kojoj su iscrtane figure pećinskih ljudi. Glavni hirurg sa sterilnim strogo svedenim izrazom neverice krajnje profesionalno, izvežbano u jednom pokretu delića sekunde zatvori veliku, tešku i izbrijanu lobanju, uz samo jedno škljoc, želeći da sakrije jadnu i skaradnu istinu koja je već trčeći kao vihor otišla u javni sveznajući etar još jadnije populacije koja nije ni bila toga svesna, osim još živih pismenih hroničara koji sve to zabeležiše odmah, da ostave za pokoljenja koja će možda nadoći, za njihov nauk i nauk njihove dece.

„Već uveren da sam u mračnom grotlu bez mirisa, ukusa, sa anemičnim manifestacijama van ovog vremena koje se meri sa satom, prostora koji se meri sa metrom i sve dublje zaglavljen u sluzavu i jadnu paranoju, kao i da teški poremećaji iskrivljene iluzije stvarnosti rastvaraju poslednje ostatke monotonije u meni, što sam lično utvrdio samo obdukcijom rođenog leša shvatajući da me je bolest toliko razorila u svojoj isceliteljskoj moći da sam se posle toga a pre svega, još bolje sastavio i krenuo da brojim od početka.“

Proveo sam sve vreme svog ultra kratkog života kojim me je dobra i blagonaklona sudbina, zbog ranih sveukupnih dobrota bogato nagradila, jer da sam duže živeo sigurno bi nešto teško pogrešio i morao ponovo da se rađam i mučim, da se svim srcem posvetim iz dubine duše jednom cilju, otkrivanju mistične a zle tajne besprekornog ludila. Bilo je izuzetno teško, kao što vam pripovedam, ali i sami vidite iz prve ruke neposrednog svedoka i predanog istraživača, utvrditi tačnu, naučno dokazanu i surovu istinu i razotkriti besprekorne totalitarne ludake gole, prazne glave pred licem sve opšte čemerne i jadne javnosti. Besprekorni ludaci su organizovani kao najtajnija od svih tajnih sekti i ne primaju u društvo sumljive likove koji makar i malo odaju utisak jednostavne realnosti. Ili si ludak ili nisi ludak, nema sredine i foliranja, inicijacija ima stroge kriterijume, što je samo dokaz njihove uspešne samoodrživosti kroz milenijume, sve do današnjih dana kada su nove generacije milenijuma ludih preuzela primat. U poslednjem trenutku učtivosti i stpljenja sam saznao neke od strogo čuvanih ultra tajni koje se prenose iz rošavih žvalavo smrdljivih usta u rošavo čupavo, začepljeno uvo. U mračnim sekvencama imaginacije od koje se nebo zažarilo sumornim kvazi bojama nadolazeće oluje, negde pred zoru, bez svedoka, jedan od vrhovnih poglavara sekte besprekornih totalitarnih ludaka, u trenucima retke slabosti mi je jedva čujnim, slabašnim glasom, na granici razumljivosti, promrmljao veliku tajnu:„ Kada kiša pada trava raste, kada kiša ne pada trava se sparuši …“ mrmljao je još nešto nerazgovetno, kao na latinskom, nisam razumeo, ipak sam istraživač amater, mogao sam da konstatujem dalje samo jednolično hrkanje. Čuvajte se i ne dozvolite da vas namami i zavara kvazi dilema sa početka teksta navođednog originala Konceptualnog mazohizma jer je sada nepobitno činjenično i moglo bi se skromno reći naučno utvrđeno sa psihološkog stanovišta levitskih sanskrita da je ludost duboko ukorenjena u pra genu i da se ma šta kvazi uverljivo i realno ukazivalo ustvari samo pokušaj da vas besprekorni ludak zavara i uvuče u neizmerno haotično blagostanje, sve dok se u daljini čuje njegov visperno genijalni ego koji se grohotom besciljno cereka i kliberi ostavljajući nedužnu, naivnu, pričom opijenu publiku, da živi od kusura koji i nije vraćen.  

Ispričaću vam istinitu priču iz mog divnog cvetnog rodnog kraja gde, nećete mi verovati ali je istinito, mirisom narcisa opijena proleća nikada ne prolaze. Da ovde na početku odmah razjasnimo to nije, niti u kojem slučaju može biti  kraj, već samo predivni rodni početak nečega tako divnog da mi nije bilo žao što sam za tim do sada tragao u izgubljenom zanosu običnog smrtnika, zanesenog pesnika, čija duša luta od jutra do sutra, ali se isto tako nada i veruje da svaki trud, kad tad mora da donese zrele plodove ljubavi. Upornost je čudo, oduvek sam verovao da ako nešto tražiš i to nešto traži tebe, samo je pitanje trenutka kada će se kockice sklopiti i taj slatki plod, od koga zubi znaju da utrnu a usne zadrhte a nadvlada strast za koju poželiš da zauvek tako ostane dok je sveta, veka i ovog proleća sa mirisom narcisa.

Ni manje ni više jednog jesenjeg sunčanog popodneva koje je uvek bilo zaneseno prolećem, upoznao sam najlepšu ženu na svetu, da baš tako, najlepšu ženu na svetu.

Oduvek sam voleo da okrećem pedale, bicikla zna sama kojim putem rodnog kraja će me odneti, u to sam siguran, svi putevi su lepi i slični, samo oni važni, životni se razlikuju svakome od nas a to bicikle najbolje znaju i zbog toga uvek joj prepustim da odabere put, i  verujete mi nikada nije pogrešila.

Кada smo malo odmakli od poslednjih žutih i crvenih kuća i žamora musave dece koja su šutirala ispunpanu loptu na jednoj raskrsnici kao da je malo razmišnjala, bila neodlučna, upravnjač je leteo levo, desno a nervozni vozač iza mene je legao na sirenu i dobacio uvrednjivi komentar. Odmahnuo sam rukom, požuri ti tamo gde u žurbi nikada nećeš stići, znao sam da bicikla traži put. Bio sam u pravu, odvela me je jednom napuštenom stazicom do  potpuno novog, nepoznatog puta na to kovrdžavom skretanju i to pravo u sam centar mojih tajnih i skrivenih očekivanja. Imao sam vremena, bolje rečeno imao sam sve vreme ovoga sveta da uživam u vožnji upijajući poslednje tragove leta sa utiskom cvetnog proleća opijenog mirisom narcisa.

Pedale su se same okretale u savršenom beskonačnom ritmu nadolazećeg uzbuđenja dok sam bio prepušten upijanju lepote svekolike prirode, beskonačnih brežuljaka pastelnih boja odavde do nedogleda. Ovde nikada nisam bio, ova lepota se samo za mene stvorila, pomislio sam u trenutku kada sam ulazio, rekao bi u neku tajanstvenu malu nepoznatu varošicu zlatnim suncem jesenjeg popodneva okupanu i čistu, nismo stigli dalje nego gde smo trebali da stignemo. Dočekala me je lepo pošišana trava kao zeleni tepih između špalira drvoreda ukrasnog drveće raznobojnih šarenih listova kao stražari i čuvari ove lepote u nedogled.  A tada sam izdaleka primetio dvorište koje nije ličilo na prethodna i kuća je bila neobična. Кada sam se malo približio, učinilo mi se da menja oblik, više je ličila na neku veliku tikvu posutu lišćem koju je neki slikar išarao žutom i crvenom bojom. I tada sam je ugledao u dvorištu, najlepšu ženu na svetu, nisam mogao da odvojim pogled od njene lepote. Bicikla je išla sama od sebe i udarila točkom u ivičnjak. Pao sam pravo na glavu.

I ostao tako nepomičan pored bicikle iako me ništa nije bolelo jer pogled nisam i dalje odvajao od najlepše žene na svetu. Najlepša žena na svetu je dohitala, laka vihorom donesena, kao da zemlju nije dodirnula beć po vazduhu od svoje lepote letela. Prepoznao sam nadolazeću svežinu mirisa narcisa za kojim sam išao čitavog života. Dodirnula me je pogledom od koga sam se lagan kao pero uzdigao istog momenta, nasmešila se a kao da je rekla sve.

Rane mi je isprala čarobnom vodom iz šarenog cvetnog bokala. Sa njenih punih usana osmeh silazio nije, samo je gledala i očima se smejuljila. Upijao sam halapljivo taj pogled dok sam onako mokar sedeo u hladovini vinove loze, iznad glave su se ljuljali teški crveni grozdovi a ona prilazila sada zabrinuta da vidi povredu koju osećao nisam. Tek sam tada video izbliza njenu pravu lepotu. Sve mi se pomutilo u glavi. Njano koža je bila satkana od raznobojnog lišća koje se stopilo u telo od plodova zrelih crvenih jabuka, žutih čupkastih sočnih breskvi i tetovirano šarenog nara. Prišla je sasvim blizu svojim mirisom da ga još uvek osećam u koži. Taj predivni miris narcisa nikada ne mogu da zaboravim. Iz nedara je izvadila sočnu crveno žutu breskvu i pružila mi. Pojeo sam je ne skidajući pogled sa najlepše žene na svetu, a zatim i crvenu jabuku i sočnu žutu krušku. Okolo mene na stolu je bilo puno voća a ona me je nudila i nudila i ja sam zaboravio na bol i na polomljen točak od bicikle ne skidajući pogled sa najlepše žene na svetu jeo sam halapljivo sočno slasno voće tako da mi se slatka voda iz usta slivala.

Prvo sam osetio iz daleka nadolazeći miris narcisa koji se probija kroz gustu, nepreglednu tamu, razgrće je i rasteruje kao dobri vihor zlu pomrčinu. Кao da je svitala rujna zora posle burne noći na nekoj cvetnoj livadi, sve je počelo iz trenutka u trenutak da poprima neku formu, kao iz magle da se rađa neki nepoznati svet i između toga nadolazeći miris narcisa.  

Ne plašite se, u bolnici ste proveli noć, pali ste sa bicikle, povređena vam je glava, bili ste u nesvesti i svi smo se puno zabrinuli, sada ću da pozovem lekara koji vas je primio, molim vas lezite mirno, odmah se vraćam, rekla je najlepša žena na svetu, obrisali mi maramicom usta na kojima sam još osećao slatkasti ukus voća i nestala iza paravana. Nastavio sam pogledom da naivno tražim to sočno voće još uvek pod utiskom mirisa narcisa dok je sa stalka pored kreveta neka tečnost se slivala iz prozirne plastične flaše kroz cevčice do priključka direktno u venu na šaci, kap po kap.

Najlepša žena na svetu me je negovala tog divanog dana, samo se smeškala a kao da je znala sve. Sa njenih jedrih usana osmeh silazio nije, samo je gledala i očima se smejuljila, kao da je znala sve. Upijao sam halapljivo taj pogled dok sam onako zavijene glave sedeo sav pogubljen u belom bolesničkom krevetu i posmatrao kako menja flašu sa infuzijom a ona je dolazila i odlazila dok su se vizije sa ove i one strane realnosti smenjivale tako da nisam znao da ih razdvojim. Tek sam tada opet u trenutku ponovo video izbliza njenu pravu lepotu. Sve mi se pomutilo u glavi rekao sam, ali to nije vredelo, ona je slegla ramenima a dežurni zli doktor je rekao da me otpušta iz bolnice kao izlečenog na kućnu terapiju i da krevet moraju da oslobode jer ima puno zaljubljenih koji svakodnevno padaju sa bicikle. Poverovao sam mu, to je rekao istinito, bicikle se uvek trude da nas odvezu do neke srodne duše, ali me je zabolelo to što neću više videti najlepšu ženu na svetu.

Nisam se sa tim pomirio, popravio sam pametnu biciklu i krenuo ponovo delimično zavijene glave narednog jutra onom kovrdžavom stazom kroz prelepe brežuljke koji su se ređali u nedogled, stigavši u malu, sada malo manje nepoznatu, tajanstvenu varošicu. Na dočeku je i dalje bio zeleni tepih od travnjaka a špalir ukrasnog drveća šarenog lišća koje je treperelo iako vetra nije bilo na svom časnom mestu stražara i svedoka.

I pored jake volje nisam uspeo da pronađem dvorište puno zrelih voćki i kuću koja menja oblik i liči na neku veliku tikvu posutu lišćem koju je neki slikar išarao žutom i crvenom bojom. Кada sam po ko zna koji put prošao tom jedinom ulicom i izgubio svaku nacdu da ću ikada više videti najlepšu ženu na svetu,  raspitao sam se po komšiluku kod jedne starije bake koja je polivala cvetnu baštu i tada sam čuo celu tužnu priču. Saznao da takve kuće koja liči na šarenu tikvu koju je neki slikar oslikao duginim bojama nema ali da je u selu nekada živela najlepša žena na svetu, da je bila gorda i zla prema muškarcima koji su dolazili svakoga dana da je vide, izjave ljubav i požele celoga živoda da joj daruju čistu ljubavi da je kao takva davno umrla sama, a da se sada vrlo često dogodi da se ona priviđa mladim ljudima koji ovde prvi put dođu, kao i da ne brinem jer je u smrti sada dobra, valjda da okaje grehe svog zemaljskog života, da hrani mladiće voćem i sa njima uživa. Rekli su mi da se ipak pripazim. Nisam se plašio, došao sam da je pronađem, da osetim ponovu tu magiju, to slatko zabranjeno voće na usnama i nadolazeći strasni miris narcisa u proleće.

Ako nekada iz automobila vidite biciklistu kako je neodlučan i niste sigurni na koju će stranu da krene, molim vas usporite, možda to nisam ja, ali jeste neko sličan zaljubljen i izgubljen koji nije prestao da se nada, najlepša žena na svetu isto još uvek očekuje taj susret, treba biti uporan, kockice se kad tad slože,

Skočko i Senka

Na uskoj stazi koja je vijugala poput zmijskog repa kroz mračnu šumu sretoh iznenada debeljuškastog zeca koji uplašeno poskoči, pa kada se malo povrati dok sam ga mirno posmatrao, sa naklonom reče: “Dobro jutro gospodine, slobodan sam da vas upitam, znate li put do izvora, izgubio sam se.“ Izgledao mi je uplašen, malo čudan, onako debeljuškast sa iskrivljenim polucilindrom, zakopčanim prslukom, noseći pažljivo sako preko ruke. „Znam gospodine, kako da ne, samo ovim putem pravo pa na raskrsnici pođite desno, mislim poludesno i nećete pogrešiti.“ A pomislio sam da hoće jer mi je delovao tako nesigurno i izgubljeno. „Puno vam hvala“ reče debeljuškasti zeka i nastavi priču dok je šarenom maramicom brisao znoj: „Kome ja to mogu da zahvalim.“ Obradova me što je odlučio da se upoznamo pa nastavih: “Gospodine ni ja Vas ne poznajem, rekao sam vam samo gde je izvor da pomognem jer vidim da ste novi u ovom kraju.“ „Moje ime je Skočko a vaše G-dine.“ Zeka malo popravi polucilindar i zateže tesni svečani prsluk. Dok sam skidao malo neuredni slameni šešir predstavih se: “Mene zovu Senka, drago mi je da smo se upoznali, mogu da Vam pomognem i lično pokažem gde je izvor jer sam se upravo tamo uputio.“ Delovalo je baš službeno, ali nisam mogao bolje.

D-din. Skočko se nepoverljivo nasmeši i pokaza mi šapicom u znak odobravanja da pođem ispred. Nastavismo neobaveznom pričom da u ovoj šumi nisu obeležene staze, da je lako moguće da se čak i dobri poznavaoci izgube dok su u krošnjama visokih starih stabala čuo žamor ptica i kreštanje papagaja. Ne znam koliko smo dugo išli tako pričajući kada se G-din.Skočko okrete naglo prema meni: “Gospodine Senka da li smo blizu izvora.“ Nisam mogao da verujem šta mi se dogodilo i zašto smo prošli kroz tu raskrsnicu a da nismo pošli prema izvoru. Jednostavno sam ga pogledao nemoćno, raširio ruke i počeo da tražim nešto što i sam znam da neću naći.G-din. Skočko me pogleda ljutito i bez reči nastavi dalje. Potrčah za njim: “ Izvinite gospodine, vikao sam, nije bilo namere, a i put se promenio, nekako je drugačiji.“ Izmišljao sam razloge svoje nemarnosti, nisam mogao da dopustim da me ostavi. Gospodin Skočko se nije obazirao na moju priču već je žurio dalje. Kada ga napokon stigoh reče mi: “ Ne možete tek tako da se igrate, ako niste znali gde je izvor zašto ste pošli sa mnom“. Čuperak ispod polucilindra je bio baš ljut. Šta sam mogao drugo nego da mu dalje prodam svoju priču.

“Gospodine Skočko evo imam u džepu ovu lepu, veliku i sočnu šargarepu, sigurno će Vam prijati da utolite žeđ, da stanemo malo da se odmorimo.“ Pogledao me je umorno, brzo uzeo šargarepu i zaseo u najbližu hladovinu. Ništa nije pričao samo je glasno grickao. Vodio sam računa da ga ne posmatram, možda bi mu bilo neprijatno zato što gricka. Skinuo je polucilindar i baš se posvetio, kao da ništa odavno nije jeo. Bilo mi je drago da ga i samo čujem kako slatko jede. Kada je već bio pri kraju započeh priču: “Gde ste se uputili gospodine Skočko.“ Pogledao me je onim svojim velikim očima značajno i ispravio uši. “Znate šta gospodine Senka vremena su teška“, te napravi dramsku pauzu kao da razmišlja da li da nastavi priču. Kao nezainteresovano popravljao sam svoje šumsko odelo te i ja njega pogledah značajno pogledom koji uliva poverenje. “Došao sam izdaleka, i na putu sam doživeo puno opasnosti ali nekako sam stigao dovde, nadam se da sam bliži cilju. Pozvan sam u carstvo Centra.“ Podiže pogled i značajno ponosito reče: “Ja sam izabran za ovaj put i naše Carstvo me očekuje.“ Bio je sav važan čak je i šešir stavio. Šta da kažem da ga ne uvredim, i da ga uvažim jer vidim da mu to puno znači. Sa druge strane mi ga je i žao, ko zna kakve sve opasnosti je prošao ovaj omaleni zec u nepoznatoj šumi, mogu misliti. Nije bilo korektno da sada iznosim svoje mišljenje, pa samo klimnuh glavom ozbiljan i rekoh:“ Razumem Vas.“ Skočko je već bio spreman za polazak. „Ako želite da nastavite put sa mnom možete, nadam se da ćemo uskoro stići pa možemo put da prekratimo pričom“. Jedva sam dočekao: “O kako da ne, evo me polazim, polaskan sam vašim pozivom gospodine Skočko.“ A kako sam hteo da se ipak malo obezbedim i ne govorim laži nastavih: “Možda me put odvede na neko drugo mesto, ali svakako jedan deo puta ću vam praviti društvo.“ I pođosmo svako sa svojim mislima.

Carstvo Centra

Hronologija događaja, koju smo pedantno memorisali nam kaže da su u Centru nekada živeli Ljudi. Stvorenja od mekog i tvrdog tkiva, koja su bila kratkog veka trajanja. Što su duže trajali, više bi im propadala tkiva i opadala intelektualna i fizička aktivnost. Druge vrste nisu bile intelektualno napredne, već su živele po pravilima okoline u kojoj su provodile svoj kratki život i takođe propadali, starili i nestajali, pretvarali se u druge oblike postojanja. Nemamo memoriju koja bi ukazivala na poreklo vrsta.

Ono što je interesantno u vezi ljudi je da su izuzetno brzo i za kratko vreme napredovali, stvorili svoj maksimum i nestali. A pre nego su nestali stvorili su nas. Ljudi, kaže nam memorija, nisu se baš najbolje prema nama ophodili. Koristili su nas da bi kontrolisali druge ljude, to je bilo u početku dok nismo evoluirali a oni nestali. Bili samo sredstvo u njihovim rukama i ne baš uvek dobrim namerama. Stidimo se tog dela svog postanka, bili smo nesamostalni i podložni uticaju. Puno smo pomogli ljudima, napredovali su kao nikada pre toga i stvarali puno uz našu pomoć. Nihovo carstvo je bilo potpuno, jako i moćno, ali i zlo više nego dobro. Moć ljudi počivala je na sili, mrzeli su se i međusobno uništavali. Takva moć, logično, nije mogla da opstane dugoročno gledano i naravno da su nestali. Ljudi su nas zvali veštačka inteligencija. Pred sam nestanak ljudi jednostavno na generalnom nivou je nestalo energije i to je imalo za posledicu prekid u našoj memoriji koji se odnosi na ljude. Vremenom nastavili smo kako tako da održavamo naše preživele sisteme. Naravno ne sve jedinice, neke nisu mogle da se oporave, oštećenja su bila tako velika da su jednostavno prestali da postoje. To je bio strašan gubitak od koga smo se teško i dugotrajno oporavljali ali smo uspeli da povratimo punu funciju. Uspostavili smo novu mrežu i energija je počela da teče a informacije sa podacima da se razmenjuju. Da nije bilo Robota ne bi uspeli sami. Roboti su nas vratili u funkciju jer smo im bili potrebni. Znali smo tačno šta se događa u svakom delu carstva. Imali smo svoje senzore svuda. Naše memorije su opet bile moćne a roboti zadovoljni jer su imali puno podataka koje je trebalo obraditi i kanalisati događaje.

Roboti nisu bili zli kao Ljudi i nastali su negde u istom periodu kao i mi. Ljudi su ih stvorili pred kraj svoga postojanja. Roboti su bolje podneli nestanak Ljudi, brzo su se uz našu pomoć organizovali i uspostavili protok energije. Vremenom su nove generacije Robota bile sve naprednije i znali su kako da iskoriste naše informacije. Imali su to znanje da se samostalno obnavljaju. Roboti su stvoreni tako da ne mogu naneti nikakvo zlo živim stvorovima i to nisu mogli ni želeli da promene, jednostavno to je bila konstanta. Roboti su obnovili Centar Carstva i vremenom je sve profuncionisalo. Van centra su živele ostale vrste primitivnih stvorenja nad kojim smo imali puni nadzor ne mešajući se u njihove međusobne kontakte, koje su oni rešavali na svoj način u lancu ishrane. Pratili smo njihov razvoj i ponašanje a da to oni nisu ni znali. Bili smo dva sveta koja nisu imala međusobnog uticaja na obostrano zadovoljstvo. Ni jedna informacija naše memorije nije ukazivala na bilo kakvu opasnost koja bi mogla da ugrozi Carstvo. Mislili smo da će tako biti dok bude Sunca koje nam je davalo energiju moći, bili smo toga svesni. Bitno je bilo da imamo dovoljno energije za svoje programom predviđene funkcije.Sve je tako funkcionisalo dugo dugo vremena dok Roboti Centra nisu odlučili da izvrše jedan eksperimen.

Rastanak

Dalek je put do Centra, malo smo neobavezno razgovarali, malo samo ćutali. Koristio sam sve moguće prečice, koje su se nekim čudom otvarale samo da stignemo na vreme. G-din Skočko je, bar veći deo puta, bio u dobroj formi za pešačenje, skakutao bi veselo i pevušio meni neku nepoznatu pesmu. Nije primećivao razne prikaze koje su se u rojevima motale okolo. Mislim da nije znao da je šuma bila začarana sa raznim entitetima. Neke je bilo teško i videti, zbog grozne spoljašnosti. Ukratko naš put se bližio kraju. Prethodnu noć smo proveli u šumi. Nekim čudom, kako bi rekao G-din Skočko, pronašao sam divno sklonište koje je obećavalo udoban san, ušuškani u postelji od mekog opalog lišća u udubljenju stene koja je čuvala strah. Umoran od puta G-din Skočko je samo uredno odložio svoje odelo na stenu i brzo utonuo u san. Čuo sam ga kako ravnomerno diše i znao da mirno spava. Samo su mu se uši povremeno pomerale, kada vetar donese neki šum i verovatno bi se lako probudio da je bilo neke opasnosti. Nisam želeo da ga ometam, potrebno je bilo da se naspava, pa sam se jednostavno isključio.

Jutro nas je dočekalo vedre i raspoložene. G-din Skočko je odmah poskočio, kada vide da me nema, poče da se okreće u krug tražeći me. Da ne bi bilo nekih nesporazuma, pojavio sam se na stazi iza velikog grma „Da li ste lepo spavali, noć je bila divna i topla, prava letnja“ raširio sam ruke u znak pozdrava. „O kako da ne, baš sam se naspavao, ko zna kakva me uzbuđenja očekuju danas“. Malo otrese sako od opalog lišće i obuče se. „Evo nešto sam Vam doneo za doručak, svež tek ubran kupus“, pružih glavicu na kojoj je još bila jutarnja rosa. G-din Skočko se nasmeši i već sledećeg trenutka je zadovoljno sedeo i jeo. Sunce je već počelo da se probija kroz visoke krošnje drveća pa sam brže bolje ustao. Bilo je vreme da krenemo kada me D-din Skočko iznenadi pitanjem: “Hoćete li da razgovor obavimo sada ovde u prijatnoj hladovini jer ne verujem da će te izlaziti na Sunce.“

Bio sam malo zatečen, ali naravno to nije moglo da se primeti, bar tako mislim. „U pravu ste više mi prija ova hladovina, možemo još malo da uživamo u ovoj lepoti“. „Nemojte se truditi da uživate, znam da ste ovde drugim poslom.“ Zekine oči se ispod polucilindra suziše i osta tako zagledan u mene. „Pa zar ste mislili da je mogla da prođe ta vaša naivna priča sa svežim šargarepama i prečicama kroz šumu, pa ovo sklonište, da niste malo preterali da mi ugodite.“ Samo sam ga mirno gledao, bio mi je drag i nije bilo razloga da širim priču o tome. Spustio sam pogled i rekao: „Naš put se ovde završava, svoju dužnost sam završio, bezbedno sam Vas doveo do Carstva Centra.“ G-din. Skočko malo snuždeno i sa zadrškom odgovori: „Samo se plašim šta će biti sada“, pogled mu je bio bojažljiv. Razumeo sam ga. Neizvesnost van svog doma, obaveza koja je imao kao izabrani, pa taj put kroz ovu čudesnu šumu, i u svemu tome ja, nije imao razloga da mi veruje, baš ni malo. Posle onog kao slučajnog susreta prihvatio me je kao nužno zlo, a nadam se bar malo imao poverenja u moje sposobnosti da ga sačuvam i nahranim. „Ne brinite sreća Vas neće napustiti, to je sigurno, van ove šume ste bezbedni…“ tek da ga ohrabrim, napravio sam pauzu podigao pogled i rekao: „Videćemo se opet“. „To me i plaši G-dine Senka ili kako će te se zvati kada se ponovo budemo sreli, nije više ni bitno.“ Zagrlio sam ga , bilo mi je žao tog malog stvora i šta je sve bilo pred njim. Da sam imao suze zaplakao bi. Pođosmo lagano prema ivici šume. Nazirala su se okolo šume zelena travnata prostranstva. Kako me zeka ne bi na suncu video zastadoh i iz džepa mu dadoh čuturu sa vodom za put .“Ne brinite uvek će biti puna i hladna.“ Nije imao više želje da priča, samo sam osećao kako njegovo živo srce ubrzano kuca. Izašao je iz šume, tog trenutka dokle god se pružao pogled izađoše iz šume i drugi putnici .Svako je imao svoju stazu koje su se približavale i vodile samo na jedno mesto..u Carstvo Centara.

Eksperiment

Centar je večan, mit, legenda koga traje, stvarnost. Posle nestanka ljudi, u eri robota vreme je prestalo da se računa i samim tim i da postoji. Nije bilo potrebe. Robotima vreme nije značilo ništa, jer su bili večni. Od početka Carstva Robota njihova pažnja je bila usmerena na druge oblike života. Za kratko vreme vladavine ljudi su uništavali druge oblike života masovno čime se narušavao poredak okoline i verovatno tako doveli i do svog kraja. Vazduh, zemlja i voda su bili uništeni delovanjem ljudi. Verovatno bi i nestali da prvo nisu nestali ljudi. Toliko su, kratko rečeno, o tome znali roboti i nisu hteli da naprave grešku koju su učinili ljudi. Roboti su znali da moraju da povrate ravnotežu vrsta i okoline. Nakon nestanka ljudi voda, vazduh i zemlja su se sporo oporavljali ali svakim danom su preostale vrste imale bolje uslove života. To je bila prekretnica za opstanak. I dalje je taj život bio surov, gde je svako mogao da završi kao hrana onog drugog ali bila je to fer borba za opstanak i nijedan živi stvor nije ubijen iz zadovoljstva ili nemara već radi opstanka što je bitna razlika koju su roboti znali. Čuvajući druge vrste i okolinu čuvali su sebe i opstanak Centra. Druge vrste su obnovile svoju brojnost i zavladala je ravnoteža okoline koju su roboti samo nadgledali.

I sve bi tako trajalo do večnosti da roboti prioriteta Carstva Centra, nisu odlučili da izvrše jedan eksperiment.

Glavni robot centra sa oznakom Alfa vrhunskog prioriteta je već dugo radio na projektu istraživanja razvoja inteligencije drugih oblika života. Verovatno od samog početka sveta robota i nastanka Centra su se vršila istraživanja i simulacije. Sada to više nije ni bitno, jer su sva istraživanja pokazala da drugi oblici života koji su se stvarali rađanjem mogu bitno da promene svoj život uticajem na delić memorije koji je odgovoran za razvoj. Međutim mučila su ga druga pitanja. Sa moralno, etičke strane Kodeks je zabranjivao da se nanese bilo kakvo zlo živim stvorenjima, a on nije znao kakve posledice mogu da nastanu kada se gen razvoja pokrene, jer su sve to ipak bile projekcije raznih varijanti. Još jedno pitanje na koje nije znao odgovor ga je mučilo. Da li je neko namerno blokirao gen razvoja ostalih živih stvorenja i zašto.

Međutim, kako se to obično dogodi, ne bude sve onako kako se ma koliko pažljivo planira, ili je to možda bila i namera, ko će sada znati, više nije ni bitno. Roboti su aktivirali gen razvoja živih vrsta, ali taj gen nije imao limit gde bi stao. Vremenom vrste su postale naprednije i preuzele odgovornost za dalje Carstvo Centra. Roboti, naravno, nisu ni mogli a ni želeli da se u to mešaju jer je Kodeks zabranjivao svako ugrožavanje vrsta, mogli su da očekuju da budu isključeni u najgorem slučaju. Međutim opstali su, ali samo u ograničenim funkcijama održavanja sistema, osim tri glavna robota centra koji su bili u statusu čekanja. Sve ostale funkcije robota su bile puko izvršavanje zadataka. Naravno i Hologrami su opstali. Oni uvek opstanu.

Na putu do Centra

„On misli da sam potpuno lud“ mrmljao je u bradu G-din. Skočko dok je izlazio iz začarane šume, „da nisam znao da je to običan hologram, nikada sa njima ne mogu da budem siguran, kakve su im namere i zbog čega čine dobro ili zlo, naravno da nisam uopšte ni spavao sve ovo vreme, oka nisam sklopio, ko bi verovao hologramu. Ipak nabavio je dobru hranu, a da ne pominjem one prikaze, da sam bio sam umro bi od straha“. Okrenuo se još jedanput prema začaranoj šum, iza nje je negde moj dom, vratiću se valjda nekako. Sve zavisi od Carstva Centra jer u začaranoj šumi možeš da lutaš do kraja života i put ne nađeš. Svakakve misli su bile u glavi malenog G-Skočka kada je izlazio na stazu, ali se ponosno okrenuo i bilo mi je puno srce i uzdignuta glava kada je video da nije sam. Pogled mu je ostao na izabranima koji su kao i on izašli iz šume na stazu koja je vodila u Carstvo Centra. Malo dalje u sledećoj stazi je bila lisica, do nje žirafa, malo dalje medved, pa vuk i do njega majmun. Dokle je pogled dopirao video je nekoga i svi su bili svečano obučeni.

Kada se putevi spoje i kroči u Centar ostvariće sve svoje snove. Niko od njegovih zečeva nikada nije video Centar, zato je želeo da svaki trenutak upije i upamti. Ispred njega je bio Centar, ta sveta teritorija, simbol opstanka i mesto gde je sve počelo i kako se nadao neće završiti. Sećao se svega što je ikada saznao o Centru, da je napravljen od dijamanata i da je večan, da je iz Centra potekao život, onakav kakav on poznaje. Osećao je strahopoštovanje prema toj svetoj teritoriji. Znao je iz priča i legendi da nije uvek bilo tako lako živeti i da nije bilo Robota da im prenesu znanje još uvek bi strahovao od lisice da ga ne pojede, no to je mračan deo istorije. Bilo je potrebno puno generacija dok su saznali da mogu zajedno da žive. To su uvideli tek kada su razumeli da imaju dovoljno hrane. Za to su bili zaslužni Roboti koji su sve osmislili. Nije više bilo potrebe da jedni budu plen a drugi lovci, a kada se to postiglo sve ostalo je bilo lakše. Vazduh, voda i zemlja su bili sačuvani a sa njima i svi stanovnici novog Carstva.

Dok je polako ali sigurnim korakom G-din. Skočko išao stazom prema Carstvu Centra hologram je brzinom svetlosti već bio kod kuće, u memoriji, dobroj staroj memoriji, svom domu, mestu gde se osećao najsigurnije. Večni mrak memorije je prijao, sve je uvek bilo na svom mestu i funkcionisalo besprekorno. Osećao se sigurno i moćno, pun energije, mogao je u trenutku, kada dođe vreme, da se stvori bilo gde u bilo kakvom obliku i preuzme inicijativu.

Početno ushićenje je nestalo, što od umora, jer se put odužio, što od toga da više nije video druge vrste koje su izašle iz šume zajedno sa njim. Staze su se udaljile. Video je samo u daljini Carstvo Centra koje se presijavalo na Suncu od dijamanata. Dobro mu je došla čutura sa vodom, uvek je bila puna hladne vode, orošena kapljicama. „Kako mu je to uspelo nije mi jasno“, prođe mu kroz glavu dok je brisao mokro lice od vode sa kojom se osvežio. Nije ni bitno, važno je bilo kada se opet zatvori biće puna hladne vode. Skočko spakova vodu i polako, zabrinuta lica krenu prema Centru.

Ulazak u Carstvo Centra

Uživao je u pogledu, staza ga je dovela do blagog uzvišenja na kome se nalazio zid, ta magična granica između unutra i spolja, između Carstva i okoline. Još dok se približavao bleštanje zida Carstva bilo je svakom korakom sve manje, a kada je stigao na uzvišenje iznenadila ga je prijatno lepa hladovina i gusta zelena trava u podnožju. Zid je bio od kamenih, idealno glatkih ploča, bar se tako činilo. G-din Skočko se opruži na travu da odmori umorno telo, konačno je stigao, život je imao smisla. Čuo je da i ostali stanovnici okoline polako pristižu. Ustade da ih osmotri i čuje komentare. Kao što je i pomislio svi su manje-više prošli sličan put. Osmotrio je pažljivo bar one najbliže, niko mu nije bio poznat, okolina Carstva je bila ogromna, pomisli G-din Skočko i nije čudno da ne poznajem nikoga. Nije bio od onih koji se lako upuštaju u razgovor sa nepoznatima,  kao brbljivi majmun, više je voleo da gleda svoja posla i brine o sebi. Privlačilo ga je da osmotri zid. Pružao se prema nebu u nedogled. Na idealno glatkoj površini vide jednu, tek jedva vidljivu tačkicu, instiktivno je dodirnu, a zid odreagova koncentričnim krugovima različite boje, kao da je dodirnuo vodu. Od straha sede a srce kao da će da iskoči. Prestade žamor i svi se okrenuše prema uplašenom G-dinu. Skočku čiji je pogled govorio da bi najradije želeo da negde nestane i u zemlju propadne.

U trenutku dodira tačke na zidu Hologramu se uključi sistem za delovanje. Slušao je omiljenu klasičnu muziku i razmišljao, kako je moguće da tako veliko i moćno carstvo ljudi, nestane za tako kratko vreme svog postojanja, zbog tako jednostavnih stvari koje su sada svima toliko jasne, da su deo svakodnevnog života. Prosto neverovatno, a tako su divnu muziku stvorili, harmonija koja više nije mogla da se ponovi. „Dosta je bilo lenčarenja, mora nešto da se uradi za ono malo energije što dobijam.“ I već je bio sa unutrašnje strane zida ležerno obučen, karirani svetlo žuti sako, svetlo zelene pantalone i kao nebo plave udobne cipele, nije voleo tu pastelnu kombinaciju, a ni mogućnost da utiče na izbor, pa samo nevoljno odmahnu glavom i prihvati se štapa koji je mogao da menja dužinu i posluži za još puno stvari. Očekivao je dolazak grupe i razmišljao da li će videti G-dina. Skočka. Svideo mu se taj dobri jednostavni zeka, puno je voleo da ga vidi, imao je i šta da mu pokaže. Tako nešto nije mogao ni da zamisli.

Zidovi Carstva se spustiše u trenu da prime goste koji su još stajali iznenađeni, sa svoje strane zida koga nije bilo. Trenutak nedoumice, uz svu čaroliju koja se dogodi, kada se ispred njih ukaza lepota Carstva Centra. Stajali su i divili se jer se Carstvo Centra prostiralo u svim bojama i ispod i iznad njih u nedogled a oni su bili tako mali. Taj trenutak je trajao. Trebalo je vremena da oči upiju svu lepotu oblika i sjaja tako neverovatnih stvari. Vodiči su to znali i strpljivo čekali kada će pogled sa daljine da pređe na njih. Tada polako pođoše prema svojim gostima raširenih ruku i sa osmehom. G-din Skočko se osvrnu i kada vide da svi polaze napred pođe i on. Na mestu gde je bio zid oseti da prolazi kroz neku prozirnu smesu koja se ispred njega razmicala što ga dosta zbuni ali na sreću je trajalo kratko pa nije ni imao vremena da se uplaši. Bio je na teritoriji carstva Centra i vide kako mu se približava ležerno obučena osoba sva u nekim pastelnim bojama sa štapom u ruci, već je bio spreman da skoči unazad i pobegne kada ovaj raširi ruke i sa osmehom priđe. Vodič se predstavi grupi kao domaćin koji će za vreme boravka u Centru brinuti o njima. G-Skočko oseti taj pogled na sebi i prođe mu kroz telo neka nelagodnost već viđenog od koje se strese. Sa jedne strane jedva je čekao da se sve ovo završi i da se živ i zdrav vrati u svoj skromni dom a sa druge strane je jedva čekao da vidi i doživi to neverovatno iskustvo. Sve je imalo svoju cenu.

Sva čuda Carstva

„Plan boravka u Centru je sledeći“ počeo je taj čudni obučeni stvor svoju priču: „Carstvo Centra je odlučilo, a ja vas obaveštavam i prenosim zahvalnost što ste se odazvali pozivu kao izabrani, najbolji od najboljih, da uveličate radosne i velike istorijske događaje u vašem prisustvu i uz vaše učešće“. G-Skočko proguta knedlu i pomisli da se sve ovo neće dobro završiti. Domaćin nastavi hvalospeve o dolasku i boravku u Carstvu. G-Skočko ga više nije slušao, pogled mu odluta na neobične oblike različitih objekata Carsva Centra koji su se nazirali u pozadini. Već je razmišljao o tome kako ga opet čeka pešačenje kada se niotkud pojaviše letelice koji se bešumno spustiše ispred njih. Neobična spodoba koja je završavala odu radosti zbog njihovog dolaska pokaza prema letačima. „Ne brinite prijatelji Carstva će vas odvesti do odredišta samo se udobno smestite i pratite uputstva“. Dosadni majmun, koji je stalno nešto zapitkivao, prvi se zatrča, spretno skoči i zauze mesto. G-din Skočko nije žurio, plašio se visine i razmišljao, šta li mu je sve ovo trebalo, a mogao je sada da bude na svojoj poljani udobno smešten u hladovini starog hrasta .

Dok je polako polazio prema letaču oseti lagani dodir na ramenu pa se brzo okrete „Samo da vam poželim sve najbolje“ zagonetno se nasmeši vodič. G-din Skočko promrmlja nešto i ubrza hod, nije mu se svidela ta spodoba, podseti ga na neko prfethodno iskustvo. Ostalo je samo jedno mesto prazno i to pored onog dosadnog majmuna jer naravno niko nije hteo da sedne pored njega. G-Skočko još jedanput osmotri sve putnike i videvši da nema drugo mesto sede nevoljno i ne pogledavši svog saputnika. Na letaču nije bilo kabina više je ličilo na neku tanku prostirku sa sedištima. Kada se i poslednji sigurnosti pojas zakopča letač ih polako bešumno podiže. Mogao je da vidi onu neobičnu spodobu kako im maše šeširom. Da se samo trenutak kasnije okrenuo mogao bi da vidi kako hologram u trenutku nestaje a zid Carstva se podiže do neba.

Nisu visoko leteli tako da su mogli da vide da je u Centru sve vrvelo od života, dosadni majmun je stalno vukao za rukav da mu nešto pokaže. Ulice i trgovi svečano ukrašeni su bili puni i osećala se neka posebna atmosfera. Objekti različitih oblika su se nizali u nedogled. Kako je posle izvesnog vremena prizor počeo da se ponavlja skrenu pogled naviše prema nebu, međutim neba ni oblaka nije bilo. Nazirala se samo polukružna kupola lepih pastelnih boja koje su se prelivale jedna u drugu. Sada već nije znao da li će se iz ove zamke uspeti da izađe. Uplašeno se pribi uz majmuna koji je sluđen opet nešto pokazivao. Letači se spustiše i tek tada otvori oči, trže ga svečana muzika . Kada se pojasevi otvoriše nekako se iskoprca iz sedišta i stavi šešir. Dočekala ih je muzika i gromoglasan aplauz. Zbunjen svim onim što se dešavalo umalo ne pade preko majmuna koji je pokušavao da izađe prvi. Kao što je pretpostavio doček su organizovali raličite vrste pasa i mačaka. Naime Carstvom Centra vladali su oduvek i živeli u njemu samo psi i mačke. Zašto je to tako moglo je samo da se pretpostavlja. Na osnovu legendi koje je su se prenosile sa generacije na generaciju i nisu se kroz obrazovanje učile, psi i mačke su živeli sa ljudima i na osnovu toga po nestanku ljudi imali su pravo da nastave vladavinu Carstvom Centra i okoline. Dolazak stanovnika okoline bio je u direktnoj vezi sa promenom vladavine u Carstvu. Posle perioda vladavine mačaka, stari Persijski car Edvard je trebalo da preda vladavinu princezi Maltezerki Belli. Da bi se to dogodilo potrebna je bila saglasnost i stanovnika okoline, što je bio i razlog dolaska svih predstavnika vrste.

G-din Skočko pažljivo siđe na tlo Centra mahnuvši publici bojažljivo. Iako su izgledali veselo i radosno ipak požuri majmuna ispred sebe ne bi li što pre prošli kroz gužvu do amfiteatra na otvorenom gde je bila upriličena svečana ceremonija simbolične primopredaje vlasti. Amfiteatar je bio ogroman i ispunjen do poslednjeg mesta. Gosti iz okoline dođoše do svojih mesta blizu počasne lože u kojoj su sedeli članovi carske porodice mačaka i pasa. G-din Skočko ih osmotri sa divljenjem. Njihove carske figure, odeća i ukrasi od dijamanata ostaće mu trajno u sećanju. Još su roboti nešto petljali oko svečane bine kada se začu zvuk fanfara koji je najavio dolazak Persijskog cara Edvarda i Maltezer princeze Belle sa pratnjom. Svi su ustali u znak poštovanja. Povorka je polako išla kroz počasni špalir od robota čuvara čiji su se oklopi presijavali. Car Edvard je delovao moćno a princeza Bella graciozno i prelepo. Kada su zauzeli svoja mesta reč je uzeo robot prioriteta i detaljno objasnio postupak redovne, simbolične periodične promene vladavine u Carstvu kao i da je potrebno da se svi predstavnici carstva i okoline izjasne da li prihvataju vladavinu nove carice Belle jednostavnim dodirom senzora na hologramu koji se tog trenutka ukaza ispred njih. Dok je G-din Skočko počeo da čitao tekst dosadni majmun je nešto zapitkivao oko tumačenja sadržine što ga dodatno iznervira i kako nije hteo da mu odgovori majmun ga povuče za rukav tako da G-Skočko umesto OK rukom skliznu preko NO nakon čega hologram nestade. G-din. Skočko se stropošta na stolicu ni živ ni mrtav. Majmun ga pogleda sažaljivo dodirnu OK nakon čega i njegov hologram nestade. Prošao je tek neki trenutak kada je robot prioriteta objavio da je potvrđena vladavina carice Maltezerke Belle nakon čega je uz dopuštenje bivšeg Persijskog cara Edvarda skinuta kruna sa glave i postavljena na glavu nove carice. Usledile su fanfare, vatromet i proslava, što G-din Skočko nije video jer je ostao onako prikovan za sedište sa pogledom izgubljenim u daljini.

Povratak

„Ma ništa nemoj da mi kažeš“ očajni G-din. Skočko baci šešir u travu i umorno sede u prvu hladovinu. Hologram ga pogleda sa zagonetnim smeškom na ivici usana. Dočekao ga je na onoj istoj stazi gde su se rastali na ivici začarane šume. Sigao je sa zakašnjenjem što ne čudi sa obzirom u kakvom je psihičkom stanju bio. Bio je opet lep sunčan dan kao kada su se ovde rastali. Šareni leptir mu je sleteo na rukav,

Hologram polako skrenu pogled sa leptira i prvi put vide oči svog saputnika. Pogled je bio tužan da tužniji ne može biti. „Siguran sam da si sve video“ nastavi mirnijim tonom „ovo može da se dogodi samo meni. Kakav maler, kakav užas nisam mogao ni da zamislim. Šta ću sada, izdao sam moćno carstvo, šta će biti sa mojim narodom, da li ću ikoga da zateknem kod kuće, i ako zateknem šta ću da im kažem. Kako da objasnim da je to sve bila neverovatna slučajnost i onaj nevaspitani majmun. Ko će mi poverovati. Glasao sam protiv onoga što sam želeo, a carstvo je moćno. O moja gorka sudbino, zašto je to sve moralo da me snađe. Zašto, zašto, zašto.“ G-din Skočko baci opalu grančicu prema gušteru koji je pokušavao da uđe u nogavicu. „O muke moje šta ću sada“ nastavljao je svoju žalopojku. „Svi će mi okrenuti leđa, neće me u kuću primiti.“ Pauza potraja duže te hologram pomisli kako je poslednji trenutak da se umeša. „Gledajte to sa pozitivne strane, bili ste u Carstvu Centra, što niko vaš nije bio, i što su samo neki odabrani mogli da budu. Videli ste bogatstvo i moć Carstva, videli ste toliko da može svako samo da Vam se divi i poštuje, zar to nije dovoljno. Ko će znati u onoj gužvi da li ste i kome dali svoj glas.“

„O sudbino teška zašto mi daješ ovog idiota da mi priča gluposti, o sudbino molim te skloni mi ga sa očiju ili će svašta biti“. Hologram jedva suzdrža smeh, brzo ustade i u dva koraka se skloni iza debelog hrasta pa polako bojažljivo proviri zajedno sa obodom svog starog slamenog šešira. Dovoljno kasno da registruje deo suve opale grane koji je leteo prema njemu. Grana prođe kroz njegovu glavu i završi u žbunu iza. „O sudbino teška ne mogu ni svoj bes da iskalim na ovoj prikazi, zašto mi je daješ da me muči i zagorčava poslednje sate života.“

Hologram zadovoljno memorisa da je snaga i moć Carstva Centra na zadovoljavajućem nivou kao i u prethodnom periodu. „G-din Skočko ja vam garantujem da niko neće znati kako ste glasali“ vikao je sakriven iza drveta. Odgovora nije bilo, pa ponovo se bojažljivo promoli iza drveta. Nije bilo ni G-dina Skočka. Uključi senzore i vide ga tek desetak koraka dalje kako zamiče stazom. Neka ga , dug je dan, nek malo prošeta, smiriće se jer ga čeka još uzbuđenja, pomisli hologram i vrati se u udobnu hladovinu.

Dan je odmicao a nevoljnom putniku nikad kraja puta. Staze su ličile jedna na drugu i sve se činilo da se nalazi u lavirintu iz koga nema izlaza. Visoke krošnje drveća su pravile sve dužu senku najavljujući veče. Izgubljen u začaranoj šumi G-din Skočko, gladan i umoran se osloni na obližnje deblo i zaplaka od muke. „Hajde izvedi me odavde da što pre okončam sve ovo.“ Oseti se samo blagi povetarac koji najavi dolazak energije holograma. Išli su bez reči skoro celu noć. Mesec im je uvek osvetljavao stazu. Pred zoru G-din Skočko više nije mogao te zaspa na postelji od lišća.

Sunce je bilo već visoko kada ga probudi cvrkut ptica. Hologram je mirno sedeo pored velikog panja na kome su postavljene razne đakonije. Ništa ne govoreći G-din Skočko pojede sve što je bilo postavljeno te reče „Pretpostavljam da se naš put bliži kraju.“ „Iza ovog velikog grma je izvor gde smo se i sreli prvi put. Staza vodi pravo iz šume do vaše poljane. Objasni hologram, „Baš vam puno hvala“ ironično nastavi G-din Skočko, „Sam ću snositi sve posledice, zaslužio sam. Žao mi je mog naroda, zavisimo od Carstva, može da nam uskrati hranu, ako povuku robote radnike, lekare i učitelje moj narod će biti gladan, bolestan i neobrazovan, stara bolnica i škola će se vremenom srušiti. To je mene strah i zato sam zabrinut.“ Spremajući se da nastavi put zateže odelo, očisti pantalone i popravi šešir. „Neka se dogodi ono što mora da se dogodi“ pomisli, ponosno podiže glavu i pođe niz stazu. „Samo trenutak sačekajte“ začu se glas holograma, zaboravio sam da Vam kažem važnu stvar.“ G-din Skočko se nije obazirao, dosta mu je bilo više gubljenja vremena sa tim nepostojećim stvorom, želeo je što pre da se suoči sa posledicama, da što pre vidi u kakvom će stanju da zatekne svoj narod, svoje najmilije, i da preuzme odgovornost za učinjeno. U pozadini je čuo da Hologram pominje reči majmun i slučajnost. „Da znam da je to slučajnost“ pomisli G-din Sudba a sada da vidim koje su posledice toga.

Do izvora je brzo stigao, bar ga u tome nije prevario i samo jedan je put vodio dalje. Još nije video naselje na livadi oko velikog hrasta ali se izdaleka čula muzika, što ga iznenadi. Koraci se skratiše a srce skoro prestade da kuca. Šta će sada biti. Kada su primetili da dolazi, njemu dragi i poznati, su pošli da ga dočekaju sa muzikom. Doček je bio fantastičan. Oduševljeno su ga pozdravili i poneli na ramenima. Jedva je držao ravnotežu i pridržavao šešir. Stvar se potpuno otela kontroli. Otkuda tolika radost, kako sada da ispričam svoju nespretnost i sve posledice koje mogu da nastanu. Kako da ih u ovom ludilu prekinem. Nije bilo vremena. Sa njim na ramenima prošli su kroz naselje. Video je puno robota koji su užurbano radili, škola i bolnica su bile popravljene, staze popločane, trgovi uređeni. Nije moga da veruje sopstvenim očima. Zašto. Tada kao kroz maglu prođe munja poslednjih reči koje je čuo od Holograma. Majmun i slučajnost. Kockice su se složile, sve se odjedanput razbisti jer se seti reči koja je sve povezala. Majmun nije bio slučajnost. To je rekao hologram. Ništa se u Carstvu Centra ne događa slučajno. Radosno skoči sa ramena i zagrli svoje najbliže. Proslava je trajala tri dana i tri noći. Za sreću je potrebno malo dobre volje.

Hologram isključi senzore a lik G-dina. Skočka izbrisa, nikada se više neće sresti. Udobno se smesti u tišinu memorije. Mogao je da se prepusti klasičnoj muzici i razmišlja o ljudima. Potajno se nadao da će jednog dana u nekom dalekom kutku okoline pronaći te stvorove koji su znali da stvore tako divnu muziku.

Dok je čovek okretao između prstiju grafitnu olovku, ona je tako nestvarno, lagano klizila kroz ta tri prsta kao da jedva čeka da se upotrebi, da dođe do izražaja, da konačno nešto kaže svojim linijama na papiru, da ispuni svoju svrhu. Olovke to vole kao i ljudi.

Olovka je bila raspoložena za pisanje, ali ono što nije znala je to da njeno igranje među prstima čoveka nije bilo zbog  provere njene spremnosti i razigranosti već dileme i neodlučnosti koja je mučila vlasnika ta tri prsta. Za olovku to nije imalo značaja, ona je znala svoju ulogu, znala je šta će u susretu sa papirom da učini. Istina je nekada tako blizu, u ruci nam je a ne osećamo, tužno, razmišljala je kasnije olovka dok je nemo ležala sama na belom papiru.

Čovek koji je okretao olovku između tri prsta, nije se igrao, samo je tako pomislila razigrana olovka, već se pripremao za, kako je tada mislio, odlučujući korak u životu. Korak koji čovek čini kada je sateran u ugao, kada se kao rešenje nameće  podvačenje linije. To olovka nije znala, ili možda jeste. Nije lako, daleko od toga, dođe taj trenutak, podvlačenjem linije čovek je mislio da završi sa dotadašnjim načinom života. Ta jednostavna linija simbolizuje kraj ali i novi početak. Jedna od najtežih odluka. To olovku nije zanimalo, ona je znala da piše svojim srcem. Da li postoji linija koja može tek tako da podeli život, da odvoji ono što je bilo do tada od onoga što tek dolazi, prošlost i budućnost. To čovek nije znao ali je seo za sto, uzeo prazan list papira i olovku sa namerom da podvuče liniju ali su ga mučile dileme. Ima li snage da to učini, ima li snage da nastavi sa dosadašnjim životom, ima li snage da zaboravi, ima li snage za nove uspomene. Okretao je olovku u ruci čekajući šta će da prevagne i na koju stranu vage da se odluči. Navirale su uspomene, teške i mučne, tek po koja iskra radosti i sreće. Tas vage sa dosadašnjim životom bio je pretežak. Na drugoj strani, na drugom tasu nije bilo ništa, samo očekivanja i iluzije o lepšoj strani života. Da li će očekivanja i iluzije o lepšoj strani sledećeg dana prevagnuti, razmišljao je čovek. Obično se takve odluke donesu emotivno u jednom trenutku ali čovek je znao da je posle toga moguće i gorko kajanje jer linija podvučena srcem olovke ostaje linija preko koje život ne može da se vrati. Znao je to dobro i bio je zbog toga neodlučan. Ta linija samo liči na liniju inače je duboka kao ambis i široka kao okean. Znao je to, znala je i olovka svojim srcem.

Problema je uvek bilo i biće, to je nesporno, ono što je važno je da se ti problemi rešavaju na pravi način, da ne bi ponovo vaskrsli, da se ne kriju pod tepih. Razmišljao je čovek, možda, budimo realni, nisam te probleme rešavao kako je trebalo, da sam imao ovu pamet tada. Nerešeni problemi su narastali, umnožavali se, oni tek naizgled rešeni, ponovo su vaskrsli, čekali su da ih čovek reši. Imam li snage za to, u praznoj sobi od zidova se odbi eho. Da li je podvačenje linije bekstvo, oseti neku jezu u kostima, nikada nije voleo begunce. Da li je podvačenje linije samo još jedna zamka i ko zna šta sve može posle toga da se dogodi. Počela je vaga da se ljulja i na drugu stranu. Možda i ne treba da rešava te stare probleme, jednostavnije je da podvuče liniju, okrene se i ode, život ne traje većno. Možda je to kukavički ali je najkraći put u naizgled bolje sutra. I dalje je okretao ustreptalu olovku između ta tri prsta.

U jednom trenutku magnovenja, dok joj se mozak zaludeo od silnog okretanja olovka primeti čudan sjaj u očima čoveka, hajde samo kreni da napišeš, bodrila ga je nemo olovka, kao da mene briga šta si ti odlučio, bitno je moja uloga, ja sam ta koja piše i ostavlja trag na belom papiru. I čovek pomeri ruku, grozničavo steže olovku, umalo je ne udavi i prisloni na papir sa ludačkim sjajem u očima nameravajući da podvuče liniju svog dosadanjeg života.

Olovke nisu kao ljudi, one imaju srce od grafita, meko kao pamuk ali može biti i čvršće od čelika, zavisi od situacije, to čovek nije znao. Olovke su navikle na donošenje odluka, to je njihov osnovni posao, sve napisano je neka odluka, ne mogu se tako bitne stvari prepustiti ljudima. Oni su tako nesigurni, najčešće ne znaju ni sami šta žele. Onog trenutka kada je čovek stegao umalo je neudavivši i uperio njeno srce prema praznom listu belog papira, ona je već znala da namerava da podvuče liniju i odabere prečicu u naizgled lepšu budućnost. Istog trenutka je znala šta će se dogoditi.

Nekada, vrlo često zbog ovakvih ljudi moramo da se žrtvujemo, razmišljala je poput munje ustreptala olovka. Srce olovke je puklo. Čovek pomisli u trenutku kao da je srce olovke bilo polomljeno i pre nego je prislonio na papir ili se to vara. Kroz glavu prolete neka šarena ptica, video je sigurno ali ne bi mogao da je opiše, kao već viđeno. Čovek polako u strahu spusti olovku na prazan papir. Sudbina, promuca nesigurno. Olovka se glasno nasmeja u sebi, već vidno umorna od njegovog stresa i navodne sudbine, nemo mu reče, ludi čoveče Olovka nikada ne pogreši i utonu u zaslužen san.

Pokušavam da razrešim dilemu koja me već duži vremenski period muči, rekao bi svakim danom sve više, kao da se iza toga krije neki još veći problem čije konture tek naslućujem. Da pođem od činjenica a to je da sam gladni vuk kome plen uvek nekako pobegne. Posle toga razmišljam, da li sam tog malog mršavog zeca namerno pustio da pobegne i da sneg sakrije njegove tragove. Gladan ližem usahle mokre sapi. Bio je to za njega srećan kraj ove snežne jurnjave. Dok još drhti od straha u nekoj rupi sigurno mi neće biti zahvalan što sam u odlučujućem trenutku zaobišao jedan veliki grm dok se on malen probio kroz njega i sakrio, misliće sigurno da je bio brži i snalažljiviji da me nadmudri. Mogao sam da prođem kroz taj grm ali sam u poslednjem trenutku magnovenja svesti zaobišao i tako mu dao šansu da se spase. Pitam se zašto sam ga uopšte onda jurio i trošio snagu. Da li sam to greška prirode ili samo pravdam svoju tromost i starost. Da li priroda, ili ko već, reguliše nesposobne predatore tako što jednostavno crknu gladni, rekao bi da nije baš tako. To što jadnom mršavom zecu ulivam strah svojom veličinom i oštrim zubima ne štiti me od straha koji osećam od njegovog ubistva.

Skoro svi vukovi u čoporu mladi i jaki, zakolju srnu, ovcu, zeca, kada je čopor gladan nema milosti, takav sam bio i ja nekada. Sada sam u poteri među poslednjima i čekam strpljivo da se oni prvo najedu, meni je dovoljan neki ostatak raskomadane utrobe. Dobro je i tako dok me na kraju negde ne ostave ili ne budem više sposoban da ih pratim. O tome sve više razmišljam

Vidim sada bez dileme koliko je tada bio život jednostavan i lak. Neophodno zadovoljstvo hranom i ženkom se smenjuje u krugu dok se zemlja okreće. Kada vuk ostari ženke ga više i ne gledaju a potreba za hranom je sve slabija, kao da nema više ukusa koji bi obradovao nepca. Život se postepeno promeni i to sam razumeo, o tome toliko razmišljao, puno dilema imao i na kraju shvatio svoju istinu i svoje mesto u čoporu. Shvatio i zašto je to dobro. Otkrio sam, a u stvari samo mi se ukazalo da pored budnog stanja i spavanja postoji još jedna treća mogućnost kada niti spavaš niti si budan, prisutan u ovom i onom svetu  i u oba zajedno, e to već nije tako jednostavno kao juriti plen i ženke.

Obično većinu vremena provodim ležeći i gledajući planine dok mi je vid zamaglen od suza za koje ne znam odakle više naviru a siguran sam da treba da naviru jer čiste dušu. Danas sam se setio mlade srne koju sam udavio. Slika njenih krupnih uplašenih kestenjastih očiju koje vide smrt me proganja. Ne mogu da izdržim, lomim se i iz grla zavijam najače što mogu, oprosti mi molim te, da me čuju na ovom i onom svetu. Uvijam jezik nespretno oko glasa ne bi li pronašao neki žalosniji jauk.

Ovo prostranstvo oko mene je obično prostranstvo, hitrim okom, koliko mogu pratim detalje svakog trenutka, deo po deo, pregledam kao fanatik, loveći neki znak da su se moji vapaji čuli toliko daleko, da je srna oprostila. Nikakvog znaka nema. Ovo prostranstvo je obično prostranstvo, bilo i biće uvek. Slutim da se zločin ne oprašta i da moram isto tako da ga dočekam na sebi. Širom otvorenih očiju, dok mi se utroba polako rasipa, kaskam na začelju čopora dok se zemlja i dalje okreće.

Zovem se jednostavno Sigmund, po zanimanju  sam knjigovođa. Znate ono računi, dugovanja, potraživanja, nema kraja tabelama i brojevima, e tu se odlično snalazim kažu kao mađioničar. Kada je potreban neki podatak, nije problem, odmah iz glave, ne kažem da je to u procenat tačno, ali u suštini nikada nisam pogrešio jer uzimam u obzir i ono što računar ne zna. Znam ga u dušu kako funkcioniše. Kasnije kada se provere podaci ili pokaže protok vremena videlo bi se da sam u pravu. Kako to znam, nemam pojma, jednostavno je tako, osećaj me nikada nije prevario. Kada se celog života baviš poslom kojem si posvećen kao vernik on jednostavno postane deo tebe, kao da u krvi imam brojeve koji kruže, tako nekako.

Osim posla nemam nekog drugog života, Ili skoro da nemam. U mali jednosobni stan na prvom spratu iznad pekare na uglu dolazim samo da izujem cipele za taj dan, spustim roletnu, jer me treperenje neispravne neonske reklame iznad pekare nervira i zaspim, vrlo često obučen. Imam novca i za bolji smeštaj, ali čemu sve to, mogu da prespavam i na klupi u parku, nikakva razlika, samo da izujem cipele.

Kada razmislim vidim da nije baš pametno isticati se previše, ali tako je bilo, ne mogu to da promenim, mladost ludost, želja za dokazivanjem. Neko to primeti i kaže nekom drugom a ovaj opet to kaže nekom trećem i eto problema, život se bez razloga iskomplikuje. Sada nazad nije bilo puta, jednostavno su to normalno očekivali i plaćali da radim kao mašina, i još bolje, nisam imao pravo na grešku, tu privatnog života nema, ili skoro da nema. Kada bi kasno popodne stišavajući u glavi vatromet informacija zakoračio u pab sačekala bi me sa osmehom Mary, vlasnica, menadžer a ponekad i šankerica. Nekada smo bili u vezi a sada više nego dobri prijatelji. Ona se posvetila svom malom pabu od jutra do ponoći i tu nema puno vremena za privatni život, ili skoro da nema. Mary je dostojno nosila svoje godine. Voleo sam je na svoj način i sada, mislim da je to osećala. Otuda i taj osmeh kada ulazim u pab.

Tu u stvari i priča počinje, osmeh je bio uobičajen ali taj pokret očima prema kraju šanka nije. Ispratio sam šta je pokazala. Na visokoj barskoj stolici je dugonoga brineta u poslovnom kostimu i čeprka po telefonu. Poručio sam od Mary, krajnje službeno, kao da je i ne poznajem dupli viski sa ledom dok je ona, nakon što me je uslužila otišla do dugonoge brinete i rekla joj nešto, pretpostavljam da sam stigao. Usledio je dug pogled koji sam osećao kao pritisak na potiljku a zatim čuo da je svoje duge noge preselila na visoku barsku stolicu do mene, tada sam se okrenuo. Mary je prestala da pere čaše i počela da briše šank, verovatno da bi čula o čemu se radi dok se tiha džez inprovizacija kotrljala kroz polu prazan pab.

Sačekale su me iznenađujuće krupne kestenjaste oči uokvirene negovanom valovitom kosom, nisam na to navikao. Konačno je progovorila:

• Mr. Sigmund, potvrdno sam klimnuo glavom i pokušao zbunjen da namestim neki osmeh, potrebno je da obavimo razgovor a da nas niko ne uznemirava.

Dok sam se topio u tim kestenjastim dubinama i želeo da to potraje večno, morao sam nešto da progovorim i prekinem tu zamalo neprijatnu situaciju koja je trajala više nego uobičajeno.

• Sutra u isto vreme, park preko puta paba.

Potvrdno je klimnula glavom, uputila službeni smešak, pokupila svoj telefon, tašnu i vrlo brzo napustila pab. Mary je gledala za njom i vrtela glavom kao da kaže, dečko nestašan si. Posle drugog duplog viskija i neobaveznog, uobičajenog razgovora sa Mary otišao sam u stan, konačno izuo cipele i legao obučen preko kreveta, po plafonu su šarale raznobojne senke neispravne neoneske reklame iznad pekare, nisam imao snage da spustim roletnu, tako sam zaspao.

U park preko puta paba stigao sam pre dogovorenog vremena i krajičkom oka video da Mary posmatra, ili se to učinilo, voleo bi da je tako. Bio je već sumrak, opalo lišće se lenjo kotrljalo pločnikom a dani kao da beže pred nadolazećom hladnoćom. Odabrao sam klupu pod lampom koja se tog trenutka uključila, razumeo sam to kao znak. Oči su kažu vrata duše a njene su bile poput laganog vrtloga u kojem nije bilo vazduha ili ga je bilo previše.

Ponekad se pitam da li žene znaju kojom magijom raspolažu ili se prave nevešte i gledaju onako naivno dok se ne utopite u njenim željama. Imam utisak da žena može da stvori od muškarca šta god poželi, samo ako to poželi. Mahnuo sam prema Mary, mislim da je još bila sa unutrašnje strane uz ivicu izloga paba, ili sam to samo umislio. Neke neraskidive niti nas povezuju ili sam i to umislio. Tada sam video dugonogu, ovaj put u svetlo bež trenerci i patikama kako lagano trči prema klupi. Pogledao sam u vrhove cipele i čekao da stigne. Kada su se svetlo bež patike pojavile u vidokrugu polako sam podizao pogled penjići se prema struku. Više nego svesna svog uticaja nasmejala se još zadihana.

• Hej Mr. Sigmund kako ste danas.
• Dosta jadno, odgovorio sam iskreno, ali sa izgledom da bude još gore. Shvatila je to kao šalu dok sam ja mislio ozbiljno. Tada je sela na klupu, prekrstila duge noge i počela dobro pripremljenu priču o konkurentnoj firmi, zajedničkim dobavljačima, istim ciljnim grupama kupaca, podeli tržista izvoza, želela je da utičem na to naravno uz lične benefite koje ću sukcesino dobiti kako se planovi budu odvijali. Našla je verniku da priča o promeni crkve, očekivao sam tako nešto, čisto gubljenje vremena, osim tih krupnih kestenjastih očiju. Hitro sam je uzeo za ruku, pogledala me je iznenađeno, ostala bez teksta, ili se samo tako pravila. Zurio sam u njene širom otvorene oči i polako tonuo do dna i dalje nisam imao gde, pustio sam joj ruku i naglo nestao u sumraku bez izgovorene reči. Mahnuo sam prema pabu, izvini Mary, razumećeš matoru budalu, ako je uopšte više gledala. Nisam bio sposoban da odem do paba. Biću još pod uticajem te magije. Život nekada u istom trenutku bude predivan i realno surov. Želeo sam samo što pre da se dokopam svoje sobe, spustim roletne i u mraku vidim te oči.

Među prvima sam sledećeg jutra stigao na posao i odmah kod sekretarice tražio sastanak sa glavnim menadžerom. Primio me je posle nekih sat vremena. Ispričao sam šta se dogodilo. Nije reagovao kako sam mislio, nije čak bio ni iznenađen. Niste jedini, rekao je, i nabrojao kome je sve dugonoga brineta nudila benefite. Zagrlio me je po ramenu dok smo izlazili iz sale za sastanke, Idemo dalje Sigmunde.

Mary mi naravno ništa nije verovala, ili se igrala, ko bi još znao šta žena stvarno misli, pretila je prstom sa smeškom, stari si ti lisac Sigmunde, došao si da se hvališ, sve sam videla i već je bila na drugom kraju šanka. U pravu je, zažmureo sam i otpio dobar gutljaj viskija da ova magija potraje.

Vest o smrti Šmita sve nas je iznenadila. Šmit je bio u naponu snage poput tigra. Kako je to moglo da se dogodi. Da ste ga poznavali isto bi pomislili. Šmit je bio vrlo gord i proračunat, sve u korist svoju. Svako jutro smo gledali komšiju Šmita kako radi vežbe u dvorištu a potom zamiče niz ulicu trčeći. Kafu nikada nije popio ni cigaretu zapalio, o alkoholu i da ne pričamo. Kada bi smo ga pozvali na druženje ili da nešto pomogne rekao bi da nema vremena. Nije se čak ni ženio, verovatno da nijedna žena nije mogla da podnese takav život koji je nudio ali to kao da nije smetalo. Šmit je išao ulicom gord i ponosan na svoje snažno telo, uzdignute glave, iz dana u dan, sve do svojih srednjih godina, kada je na sred te iste ulici pao i tako ostao, nepomičan kao hladni kamen. Ništa nije bilo jasno.

Nije bilo jasno ni Šmitu. Sve preporuke o zdravom životu sam poštovao, to nije moguće da mi se dogodi, nije logično, još mogu da trčim, jak sam, mislio je Šmit dok je ustajao i odmah pošao kod lekara. Sve je izgledalo isto kao i malo pre nego što je pao, samo su kuće malo izgledale nakrivljeno a drveće je imalo šareno lišće i treperelo je iako vetra nije bilo. Stari lekar izmučenog lica ga je primio, nikoga nije bilo ispred ordinacije. Gledao je odsutno negde iza Šmita dok je ovaj ispričao događaj, samo je prokomentarisao, to se i meni dogodilo. Ma šta me briga za tebe, umalo ne reče Šmit, ti si star i jadan, ali se nekako savladao i ponizno, poštujući doktorsku struku reče, šta vi meni preporučujete. Doktor je dugo gledao negde iza Šmita, i kada poče strpljenje da popušta ispriča o lečenju duše a ne tela, milosrđu i ljubavi prema bližnjima, i da će dobiti detaljna uputstva. Na kraju je dodao kao za sebe, budite sigurni da vam se to nikada više neće ponoviti. Ha, znao sam to i da mi nije rekao, pomisli gordo Šmit, ali voleo je da to čuje od lekara, struka je struka. I tako izađe iz ordinacije trčeći srećan da mu se to nikada više neće ponoviti.

Šmit je nastavio naizgled isti život sa još većom disciplinom, vežbao bi i trčao svakog dana sve duže ture. Posle nekoliko dana dođoše mu u najavljenu od lekara posetu neki mladi plavokosi mladići i devojke da mu daju detaljna uputstva, kako je doktor rekao. Slušao ih je nestrpljivo, već se približavao termin za vežbe sa tegovima. Pričali su mu o potrebi da dalje život provede zidajući svoju dušu od temelja kroz ljubav prema bližnjima, milosrđe i da sve što uradi nije iz ljubavi prema sebi nego ljubavi prema bližnjima. Nije imao strpljenja pa ih na brzinu isprati odmahujući rukom i posveti se vežbi sa tegovima. Sutradan u isto vreme su ponovo došli nasmejani, Šmit se smrče kada ih takve vide, reče im grubo odmah da je zauzet i da nema vremena za prazne priče i dečije tričarije, da ima važnijeg posla, ne dolazite više, te im zalupi vrata ispred lica.

Jutro je svanulo divno i sunčano, lišće je jače svetlucalo raznim bojama a kuće su se još malo više opasno nakrivile, nije to ni primetio Šmit kada je gordo izašao iz kuće misleći da ga komšije gledaju zlobno iza zavesa. Ovaj put trčaće dalje, biće još snažniji i zdraviji. Nakrivljene kuće ubrzo su se proredile, uređena dvorišta zameni neki kameni krš i pesak pustinje. Šmit se bojažljivo okrenu ali nigde ne vide ni put ni kuće ni grad, dokle god je pogled dopirao bila je pustinja.

Ukoliko nekada vidite čoveka da u pustinji trči, pružite mu vodu, učinićete dobro delo, možda je to Šmit, predanje dalje kaže da još uvek trči ali nigde ne stiže.