Мислим да је извесност та која нам одузима радост животу. Чак и када мислимо да јесмо, или се правимо да смо срећни, дубоко у себи свесни смо да се никада неће вратити наивна младалачка живост и истинска испуњеност. То што нас тада чини полетним је управо неизвесност. Не знамо шта ће бити, ишчекујемо, а човек, наравно, ишчекује само најбоље. У годинама кад све неизвесности полако прелазе у посађену, укорењену и већ израслу извесност, па наслућујемо шта нас чека (макар  било то и нешто лепо), та радост која је некада била неокрзнута сада постаје блеђа, већ виђена и проживљена. Јер и на срећу се човек може навикнути толико  да му  чак и досади. Узме је здраво за готово и никада због ње у молитви не склопи руке.

Четкица у левој, па у десној руци. Затворим лево око, па онда десно. Гледам га сумњичаво, знатижељно, као да очекујем да проговори. Онда се насмејем гласно:
“Где мост да проговори, Брано? Зар си по белом свету разум изгубио?”
Ћути мост, ћутим и ја, одмеравамо се до касно у ноћ. Сове изникле по околним брезама, дошаптавају се између себе, ћућоре:
“Опет ће отићи празног платна…”
Тек негде пред зору, као када се насукана лађа одважи да отпусти чврсти загрљај обале, мост поче да се мешкољи и најзад зајеча свом силином. Поломи се јутарње сунце над њим и опружи своје зраке на попуцало камење и утабан друм, умирен и спреман за прве путнике. Брже-боље, зграбих четкицу и до поднева је не испустих. Гледали ме сељаци чудно, није да нису, крстили се и унезверени крај мене пролазили. Би ми мало и криво, али не мари. Мост се осмехивао златним осмехом, и у свој својој чудноватости, поново родио на мом стрпљивом белом платну.
Од милине заспах и тек се у наредну ноћ пробудих. Онда не би ни платна ни моста, а ја схватих да сам само сањао, у предсмртном миру осликавао лукове над чудесним српским рекама.

Светосавски књижевни конкурс 2026., Књажевац

 

”Застани! Заћути! Шшшшш…!”, заустављао је људе на улици помало нападно. Једног је чак повукао за рукав дугог мантила, на шта се он грубо окренуо и претећи га погледао. Сви су носили кишобране јер је тог априлског јутра почела да пада најављена киша којој се нико није радовао. Он је био насмејан, сасвим лагано обучен и огрнут неким смехом из давних дана који се више није могао видети. Сви су журили некуд, гурали га, сличајно или намерно, а он је и даље посезао за људима и говорио:

”Застани! Само мало, заћути…” Очајнички је молио пролазнике да стану макар на кратко и поделе један поглед са њим. Високо изнад његове главе једна птица правила је гнездо. Чим би неко бучан прошао она би се уплашила и одлепршала, чекајући да поново наступи тишина.

”Заћутите, макар на кратко”, молећиво је добацивао гласним пролазницима.

”Ко си ти да нас ућуткујеш!”, гурнуо га је један младић. Птица се том приликом уплашила и одлетела, а неким вражјим чудом, и киша је престала да пада. Наступила је уобичајена градска галама, она тешка као челични мач који се зарива у сваку здраву, једва скројену мисао. Човек који се борио за тишину више није пролазио улицом старог дрвореда и себично је одлучио да лепоту света сачува само за себе. Високо, сакривену од људских погледа и гласова, јер не крије једна птица залуд своје гнездо.

Необичан призор у једном аустријском селу. Пао је један мали облак, не већи од аутомобила за двоје, па су му збуњени и знатижељни људи пришли сасвим близу. Неки су га боцкали штапом, неки покушали да га помилују, а неки чак и да закораче у њега. Деца су се највише обрадовала па је око облака који је већ  почео да ишчезава било смеха и дечије граје. Облак се смањивао пред очима радозналаца, постајао ређи и тањи да би у једном тужном тренутку потпуно нестао, оставивши окупљене људе у чудној неверици. Чини се да су људи више били изненађени његовим ишчезавањем, него напрасним падом са сигурних висина.

Размишљам. Колико је тек несрећни  облак био збуњен, међу свим тим странцима које је до тада виђао само заробљене у челичним птицама на небу? Колико је уплашен и усамљен био, чим није ни покушао да се врати висинама? И на крају, зашто је облак пао? То се не виђа сваки дан. Шта више, не би ова прича завршила у вестима да се свакога дана виђају облаци који иду људима. Размишљам, тек. Можда су људи у малом аустријском селу имали јединствену прилику да угосте и испрате један облак.

“Шта радиш у мом сну?”

“У твом сну? Ово није твој сан. Ово је мој сан.”

ОДГОВОР

“Зашто слабима дајеш толико мука, кад знаш да на својим леђима не могу много тога да понесу? Крст Твој им је претежак, па се савијају и падају под њим. Зар патња и бол у њиховим очима не буде Твоју најдубљу жалост”?, упита човек.
“Зашто нејакима, кад толико моћних има, толико да планину могу померити? Њима би невоља лакше пала, можда је не би ни приметили. Зашто, увек сам се питао, зашто, на тихе, смерне, похлепом неукаљане, болесне и ситне, падне оно најтеже дрво, бреме и стега која одузима снагу”?, тихо се обрати кроз вечерњу молитву.
И не посумња, ни у једном тренутку и не помисли да престане да се моли, да ће молитва остати сама. Склопи очи и руке и дуго остаде у тишини.
“Нејаки и добри никада ме неће издати, ма колика мука да их је снашла. Њима је спасење у Царству Небеском  обећано и док се они труде да подигну то дрво, постављајући ми милион питања, ја их кроз молитву умирујем и спремам им место поред себе. Нејаки и болесни су више уз мене, моле се и у срцу своме носе моје име, а ја их слушам и ослушкујем, не би ли Дух мој кроз њихово тело проговорио. Похлепни и себични, огрезли у мржњи, за нестално, само за њих измаштано богатство у новцу везани, духом сиромашни и слепи за друге, њихова је патња већа и опаснија. Они су од мене далеко и ретко ко да ће ме видети, и молитвом ме дозвати. Ко је без молитве, тај је без мира. Ко не слуша и не познаје моје речи, већу невољу од тога  нема”, тихи глас се појави у глави човека који се моли и он мирно леже и заспи ко дете.
Одговор би јасан и снажан, а срце одвећ умирено.

Можда су на мене само навалиле авети из прошлости, или ме из будућности нешто опомиње да је тамо опасност и да пазим како корачам. Можда ме мрак из жила посеченог стабла обузима па не видим зелене гране које на пролеће треба да процветају. Можда ме ђаво искушава да урадим нешто што никада не бих, а од буке јаловог света не чујем благи глас мог Бога; можда ме Бог дозива, моли, преклиње, а ја га не чујем јер превише живим у изобличеној и накарадној стварности, разрушеној и нагризеној трулим осећањима. Можда превише слушам догађаје из света, па ме савладала свеприсутна бол гладних, необувених, распорених, затрпаних, угњетених. Можда су они далеко, можда то не треба да ме се тиче, али и те како ме боли и гуши сваки њихов преполовљени и једва састављени дах. Можда треба да не осећам, лакше би ми тад свакако било, али како очи своје да залијем воском и не пустим у њих слике које ђаво стрпљиво исцртава и не мари за моју бол. Можда само Бога треба да ослушкујем, његову тишину да упијам у себе, његове испосничке мисли разливам у својој грешној глави, лакше ћу и силовитије дотаћи мир за којим чезнем.

Недалеко од Ивањице, на свега 4 километра и неких 700 метара надморске висине, одмах преко пута цркве где се налази гроб Бошка Југовића, славног јунака из Косовског боја, сакрили се крајпуташи.

Да само кажем коју реч о поменутој цркви. Неупадљива, чак сасвим обична, окружена малим сеоским гробљем над којим се уздижу високи храстови (њих седам, горостаса и поносних дивова), црквица тек једва даје назнаку да се ту на њеном месту налази нешто важно. Нико ни помислио не би да се подно њених дасака налази земља која је чувала остатке нашег великог јунака, једног од највећих. Оног који се након боја на Косову, рањен и у души и по телу, сломљен од бола и пораза који се само тако именом зове,  враћао преко брда и планина шумовите Србије, и на брду изнад Ивањице издахнуо и ту остао. Тек округла камена плоча која лежи на сред цркве, са једва видљивим уклесаним  словима, указује на место упокојења славног Бошка Југовића. Црква мала, али заштићена храстовима који су посађени у спомен Бошку и његовој браћи, ћути и не истиче се много, понекад само гласном звоњавом подсети ретке пролазнике да дух јунака живи кроз векове.

Елем, преко пута ње, али опет сакривени па их је теже пронаћи, ћуте чувени крајпуташи. Скоро сви који су чули за Ивањицу чули су и за њих. Стамене и поносне споменике јунацима Првог светског рата, високе колико и сам човек коме су посвећени. Чим се угледа табла на којој ситним словима пише “крајпуташи” срце почиње да игра и да се отима из груди. То није гробље, то је историја. То нису споменици, то су сузе предака преточене у камен. А камен изрезбарен најлепшим симболима и најтужнијим речима, понегде оштећен од времена и киша, тежак и вероватно с муком усправљен и украшен. Ликови војника наивно насликани, али само што не проговоре из своје рањене утробе. Стеже ме у грудима, крв успорила своје кретање кроз моје тело и као да ће стати.
“На острву Виду борећи се за отаџбину су прекобројним ратницима кости остале и он са њима остави оца браћу да вечно за њим тугују…”
Прођох тихо крај сваког, застадох, са уздахом се поклоних и све ме страх да одем а да нисам довољно дуго крај њих ћутала. Овде отац, тамо брат, онде син, тамо стриц, све сами најмилији и најрођенији чије су кости другој земљи на дар остављене. Остале су само речи, као семе овде посађено… да се не заборави. Страх ме да се већ заборавило. Страх ме да одем. Страх ме да се не понови… негде, некоме.
16.06.2025.год.