Deset godina spavanja i samo jedno jutro rađanja smrću
PRVI DAN Suze od priveska
Zatekoh se na podu,
slomljenih snova. Osetih da mi dah zastajkuje prvi put osetio sam da ga ponestaje. Kao nekada – kada sam kao mali trčao sumanuto do četvrtog sprata – isto tako ledeno. Samo još mnogo gore.
Led koji koči i srce preskače. Beskrajno hladno i poput smrti, koči život. Da li ću imati kosti za ustajanje? Treba naći uputstvo za sklapanje ali ja sam kreten koji je odabrao da ne zna čitati.
DRUGI DAN I smrt ponovo kroči u naš dom
Tamo smo gde smo navikli da je san večnost, Polje gde smo ukočeni, sigurni ne želimo da se budimo, Zaspali u snegu. Baš je divno disati u minusu. Vazduh je zdrav. Zaleđen kad si, gubitaka nema. Smrt dođe kao iluzija. Nije baš tako kada se probudiš, ali opominjem se da ne prekidam. Misao vodi kroz otimanje, brzo grabim sve i bežim. U kutiji zvecka plastika, kao kada dete nabije poispadale zube u kutijicu. Ja možda sve sanjam, i dalje.
TREĆI DAN Pokušaj buđenja i mokri betoni
Kiša kvasi hodanje Baš sam zgodno pobegao i ponovo upao u neku rupu. Mislim da je ovde sigurno, mislim da se svi ovde poznajemo. Ja se i dalje malo plašim, gušim, sanjam, ja sam zombi. Mnogo se izvinjavam, loš sam čovek, ne smem toliko da budem ukočen. Moram da se kaznim jer se mučim, jer se sve rasklapa, ja ne umem da se izborim u ovom kidanju, a i gladan sam. Ja sam hrčak, nestala mi je i jedna prednja šapa. U ovoj rupi ima mnogo većih, mnogo hrabrijih i gorih glodara nego što sam ja. Sada je vreme da ih upoznam i vidim šta se sa mnom može desiti.
ČETVRTI DAN Buđenje u smrti koja je rođena iz sna života
Grebao sam i grebao iz te rupe sam se izgrebao. Krajem aprila mislio sam da ću presvisnuti. Moj ogroman prostor gde trpam ovaj sićušni organ odjednom se zatamneo. Dan je bio gotov. Nastala je duga, beskrajna noć. Mislio sam da se nikada osušiti neću. Bio sam mokar, stvari su nestale, sve, nisam bio go, bilo je strahovito hladno. Smrt je lupala na vrata, u meni se onaj ledeni patrljak promeškoljio, rekavši: “Samo još pet minuta”, ali sam uzeo čekić za slučaj opasnosti i izlupao sopstvenu glavu u hiljadu važnih, presudnih odluka.
PETI DAN Vetrovi natapaju kosti hladnoćom
Sve se, kažu, vrti, vraća. Dok ovo žvrljam po sebi ne mogu da poreknem: valjda se ne mogu oporaviti. Menjao sam jakne, dosta sam tereta skinuo. No, neke su se bolesti nataložile.
Lelujam i ja poput smeća, smešim se, sanjam uništenja, ljubav kroz destrukciju. Verujem da će iz smrti da se rodi mir u ovom i ovakvom životu ispunjenja nema. Pitam te zašto biraš laži? Ono me, nekako, koči. Neće da se istopi. Vrtim se u bubnju, pokušavajući da se razlupam, iznesem taj grumen leda iz sopstvenih grudi. Budem majka jednog novog deteta. Mrtvorođenče ću nazvati Tuga. Savetuju me i: Gorčina. Nisam razmislio, jer nisam uspeo. Nisam prodisao.
ŠESTI DAN Vatra koja gori ne prži i ne topi
Tako, tako se desilo. Laži su se nagomilale. I ja sam bio ubeđen u sve te laži. Iz tih sam knjiga vrlo savesno naučio sve lekcije. Sve tehnike kako da budem ukočen još barem nekoliko narednih dana. Saznao sam i da je moja svest ne ono što mislim da živim već ono što ne živim, krijem u dubinama, a da to i ne znam. Ni sam, i dalje, dugo potom, ne znam ko je pojeo sve te gluposti. Moj je razum bio iseljen. Pokušavao sam da dohvatim neke sfere ali ja nemam tolike prste, veoma sam nizak – šta da se radi.
SEDMI DAN Stvarna smrt
Tada se stvarno to i desilo Probudiše me, Nisam ni znao gde se diše Ostao sam sam na ovom svetu Gledao sam u jedinu osobu, sebe, posmatrao šta sam pogrešio gde sam se izgubio dok sam se tražio skupljao ranjene snove po dimu dok sam poklanjao moje satove u bescenje. Vadio baterije na budilnicima, kako bih vas sve slušao. Sad sam stvarno isceđen, mrtav. Crvljiv. Gledam leš kako ga prevrću Govore: “Ne, ne, mrtav je. Pogledajte mrlje! Žao nam je.” Moja krv je bezbojna. Moje rane su nevidljive. Zavoje vezujem oko zglobova, varamo se. Ja sam sunce u zimu, ja sam osmeh bez zuba. Sada sam stvarno umro.
OSMI DAN Prividna moć i eliksiri
Možda nisam ni rekao da sam zombi. Ja sam jedna miroljubiva nakaza. Jedna sam olupina, ali bio sam pronašao ulje i ostale tečnosti. Pomoći će mi u restauraciji. Mnogo živim zaboravljenog života. Ljut sam zbog nepoštovanja ispuštenog.
Neka su slavlja okupila sve. Nisu oni došli da se raduju, Došli su da se razmeću, mi smo svi jedna tužna cirkuska predstava. Ja, jedan uglađeni zombi, nisam ovde dobrodošao. Zato, ponovo, slušam i zapisujem sopstveni bes u salvetu koju ću jednom uz benzin poslati na svu ovu publiku.
DEVETI DAN Bolnički dani u parku, magla se polako sklanja
Proklinjem sve, jako sam ljut, sve mi je došlo. Vratilo se, sve shvatam i razumem, još mi se malo oči mute. Razbistriću ja taj pogled. Odem na klupu ponekad, sedim beskrajno u parku prosipam džakove na ljude. Upoznajemo se. Razumemo se. Razmenjujemo se. Imam još par bočica eliksira opipavam u džepu stakleno odelo sopstvenoga utrnuća. U tome je sigurnost. Sve se ređe grčim, sve se lepše osećam. Proleće ponovo miriše noću hladnoćom boje mi se pojavljuju pred vidicima sklanjaju mi se zamagljene vlažnosti sa jabučica. Zamislite: nemam brisače!
DESETI DAN Jedno spavanje i pauza puna izazova
Ja sam postao graditelj Čestitajte. Puno spavam, još više zidam, dižem, premeštam, lomim, kidam. Sve je čisto, svi su se povukli. Strah se uvukao. Blago se izbegavamo. Nešto se, pa novo, sprema. Plašim se da ništa neće biti isto. Promene su poželjne, toga biti mora. Toliko smo staza pretrčali, slomili se, digli, skakali i tome slično. Sada zapevam, tiho, da me ne čuju, jer svi spavaju, jako je rano. Ja kao da sam našao neko sigurno mesto. Ližem ranu, jer ranjen sam i pas sam. Arlauknuću kada se probudi prvi čovek.
ZAPISNIK Šta se sve zbilo posle (ali nije epilog)
Pročitavši beleške, zaključujem: Ništa nije kako stoji Naučili smo šta su laži Staklo smo razbili Pokupili smo leševe sa poda Zapalili i svakome napisali po lepu pesmu Trudili smo se.
Pronađoh negde, zatrpane baterije radile su. Satovi su vraćeni. Vreme postoji.
Dosta smo klečali, još malo i prohodaćemo. Ulepšali smo sve što smo mogli.
Imam pomagala, nekako sam se i snašao. Sutra ću počistiti staklo, razbio sam eliksir. Onaj sam led sahranio Pored vatre koja tinja. Za svaki slučaj: ja sam i toljagu pripremio da se podsetim razuma, ako ponovo mehanizam zakaže. Budim se svakog jutra, uredno, ali nikad se ne zna.
Ljubim to što je moje nebo, što gleda u mene dubinom i toplinom. Postoji pretnja da se u tim dubinama izgubim, nestanem, ili ugušim u smehu. Dve su se reke slile u jednu. Flore i faune se ujediniše. Kao i svi magični brojevi koji spajaju ono što uobražavamo da je jedno. Možda nije uobrazilja, a to je svakako druga tema. Jedinstvo je jedinstvo. U bolu, mislima, sreći, miru, lepoti; o tome što budućnost koju dogovor stvara, nagoveštava i najavljuje.
Prostori se novi otvaraju, pretvaraju. Braon boje, belih zidova, ispunjenih lepotama koje volimo. Zvuk je jedno, čak. Ljubim te oči, one koje donose život, nadu. Oči koje jesu život, sam. Rođeni smo na dan rađanja moga rođenja, ili dan posle. Tričarije. Okeani i mora se slivaju i ulivaju, kreirajući neba, stvarajući večnost. Lepo je biti ljubomoran na to što imaš – to onda vredi.
Radujem se otisnućima čekam željno novi titraj, novo sećanje. Naučio sam da ne žalim lepotu. Ne tužim više za njom. Volim je, pamtim, živim, ona me bogati, drži, vuče, čupa iz mučnih prisećanja. Ja više ne živim prošlost, ne živim ni da je oživim, ja sada živim da živim i na tome ti hvala, hvala, do svih nebesa. Natrag nema.
Ponekad ja zastanem i Gledam gde srljaju svi ti ljudi što ne gledaju i ne vide ispred, iza, pored, između – ma gde bilo. No, hramove vide, prekrste se, klanjaju do poda, ljube zidove, metale, štrokave artefakte.
Srca prepunih mržnjom, oči im sevaju ka drugima, pljuju na sve nedostojne, gurnu svakoga, kako bi jednostavno, elegantno, seli u prevozu.
Deru se, ponižavaju, jedni druge, komentarišu sažaljivo svakoga ko nije u dvorištu.
Nema veze što je dvorište prepuno, Što su svi oni dar istih prekora, mržnje, zavisti. Sve će se to ovih dana ispraviti.
Samo će se manje ždrati, kuvaće se i farbati, laži će dobijati nove boje, Sve u čast nekakve matematike jednačine sa gomilom nepoznatih.
Čovek misli da ako postavi jednačinu, može da pronađe ono što se traži preko svih tih slova. Eh, moj tupoglavče!
Čisto srce nećeš iskupiti banalnošću – licemerje ti neće doneti mir.
Izmiče ti smisao, ali možeš slobodno nastaviti da budeš Tom Sojer.
Nastavi sa farbanjem, ali posle nema “Jao!” kad se budeš klovnovski nafarbao.
Zapisujem sve što se kaže Mislim o svemu što čujem Vrti se to po grudima Veoma Ja moram da upropastim prirodu Samo kako bih uspeo da izbacim ovo smeće iz sebe. Duplo me treba ukoriti Uništiću planetu, već grcajuću. Ne ume šaka drugačije, Moje umorne oči sklapaju obrise mojih bolova preko slova.
Mrak je i ja jedino tada mogu da sklonim svetlost koja mi nanosi glavobolju. Steže grudi, koči reči, pomera ruke u udarce, izazvane ljutnjom, opravdanom, ali nikako prigodnom. Slušam muziku besa i nemoći.
Gledam u Mesec i molim se da noć traje večno, Moj san da mi nadoknadi sva zatrovana ćutanja mojih rana, Otvori ih, Kako bih mogao da ih zalijem prokletom rakijom, pa da peni, peni, peče, razara, boli, bledi i nestane. Mogu i ja sa njima negde. Daleko, daleko, na sever, gde su pokopane sve izgubljene budućnosti.
Mladost nije kriva, Nevinost je srušena, čovek je kukavica bedna. Odavno smo svi na smetlištu izopačenosti i straha.
Želim toliko toga da vam kažem, vama kao množini. Ne znam zašto ne kupite rečnike, nekoliko čak, možete i gramatike razne kineskog, japanskog, arapskog, bilo kog jezika koji nikada, nikada nećete izučiti, shvatiti. Potrudite se, ipak podvucite neke fraze izučite te znake, ukačite sintaksu. Vratite se na maternji, pa na engleski, španski, francuski, koji god. Francuski ne morate: ugušiće vas krkljanje kotrljanja. Svejedno. Zarobite fraze, smisao, onda natrag na srpski.
Hoćete li se ikada razumeti, ili nam sve ove godine gušenja i tuča nikada neće postati zagrljaj?
Veoma sam davno rođen, tako osećam u meni su vene prohujalih krvi svih ljudi ovoga sveta. Ja ne znam zašto sam i dalje kao mlad. Star sam već život, gotovo. A život me boli, peče, kao da sam ga već celog proživeo. Sve što je bilo juče, pre milenijuma jednog, nekoliko bilo juče, jeste.
Volim da se igram, volim da pevam volim da plešem. Život je postao tamnica.
Okviri mi, ovih zidova, Kažu: “Gotovo je! Nema više onoga, gledaj dalje, i ono dalje si, možda, ti.”
Ja ne znam kakva jutra sviću više mi postaje svejedno, kad nemam one igračke, pesme se na traci izlizale, noge su mi otkazale. Ja sam futuristički invalid. Bezvredna sam kutija, Moj život, ipak, nije samica.
Sećam se, kada su zime zaista bile zime i bioskopi bioskopi, a ne ovi navodi. Išao sam na filmske projekcije trčao u više navrata pokušavao da stignem na vreme. Samo sam pokušavao da oživim život, a da ne moram živeti dva, tri, četiri. Koliko već.
Ja ne znam šta mu to dođe ljubav O tome sam mnogo slušao i čitao.
Iznenada, primetih ždrala Kako smešno poskakuje Gleda i ide ka drugom ždralu, Ispuštajući smešne zvuke, pri tom Samo kako bi me demantovao.
Javili smo se, stihovima Razumevali mimoilaženjem i nesporazumima Pogledi nam se nisu baš sretali Ja sam se okružio hladnoćom i oklopom.
Ti, ko zna čime.
Nekim lažima, zabludama… Izneveren sam.
Vetar, novi saveznik, kočio me je Dok sam verovao u tvoju hrabrost Zapanjen. Zaleđen.
Lelujao sam, poput smeća s filma Poput mojih uplašenih misli Strahovi su se rano nastanili. Neke reči se ubrzo zadrže.
Odmah vrlo izazovu oprez, To više nije bilo prijatno. Kiša te pripremi – vetar dokrajči. Više ništa nije važno, Samo gajenje mojih zabluda, Ispunjenje trauma, minulih.
Skot je taj vetar što me šiba. – Zablude su zablude – Tako je počelo: Vetar me šeta.
SLAVLJE
Počela je nekakva proslava Pozatvarali smo prozore, gušili se Smeškali se jedni drugima, Pozdravljali ćutke, osmesima.
Misli su počele da mi trunu u nekom trenutku. Nije bilo vetra više, ali su ostale posledice. Sve je bilo zaleđeno, nekako.
Nestali smo na neodređeno.
Nešto se naseljavalo u meni Ne znam šta je, ne prepoznajem. Nešto me rezalo iznutra i ja krvarim opet, kao nekada. (Čak je i krv slična)
Krpim telo džemperima Duvam u dlanove, trljam ih Lažem se rečima i mislima Šetam ukrug. Nešto kao da tražim? Da li sam zaturio, ili sam to uništio?
Mislim da, čak ni sada, vekovima unazad, ne uspevam odgonetnuti.
Posmatram zidove i oni me udaraju po čelu.
Gladan sam.
POMORANDŽE
Zanimljivo je da sam možda ovde završio Iako je tek počelo. Sve što imam da kažem Može se reći da je izmišljotina. Tako kao i nekakva propala proslava.
Ovo su već neki novi dani, Preboleo sam i preživeo. Nastavljam da tražim razlog, Isto tako ne znam šta nalazim. Otkrio sam nadmenost, poigravanje.
Prašina je već napadala. Tužno je što se prljavština uvek vrati. Sve je uzaludno.
Zimi moramo jesti puno voća, Piti tečnosti.
Upoznao sam slojeve blata, setio se suza zbog izmišljenih pisama, nepoznate majke, nesrećnog deteta, mrtvog oca. Sve je to fikcija.
Opet je zanimljivo. U pitanju je druga stvar. Zato sada plačem, ono je puka slučajnost. Daljine su teške, ruke su mi ukočene, dok nekome nosim ove teške kese. Čini mi se da će mi kosti prstiju popucati.
Prošli smo preko sveta, hitamo u novo. Više ni sam ne znam čime ću se lagati unazad.
BOLEST
Juče smo bili veseli, sinoć smo se veoma lepo zabavili. Smejali smo se, pojeli smo Mnogo komplimenata. Pomorandže su bile kisele. Ja ne znam šta me čeka danas nakon onako lepe večeri. Prvi put je grlo toliko trpelo rezanje. Dodiri su bili prasak. Ostalo je voća od prošle godine, Drugo nismo ni jeli. Bili smo gladni. Za ostalo ne znam. Tih prvih dana, bio sam bolestan. Dok su ulice bile prazne, puste, trotoari su bili ispucali od mraza. Sedeo sam pored prozora, nisam ni znao koliko je hladno bilo. Nisam uočio kada sam ostao sam. Počeo sam otkrivati nove tonove starih osećanja. To je, možda, ostalo lepo.
Lepote je sve manje.
Istina je što kažu da nije: Da lepota nije u oku posmatrača.
Neke stvari su neprolazne, večne Stoje pored nas, dok ležemo u krevet Ili legnu kada smo budni, željni priče.
Sećam se kada su me suze prikovale za jastuk koji sada ne ispuštam.
Peku me oči, Piše u novinama.
VIRUS
Vezan sam za krevet Slike mi se smenjuju Ne znam šta je stvarnost
Budim se i izmišljam igrice Kako bismo opstali što duže, Ova etapa je zamorna.
Procenti su nešto što ne čitam: Ne zanima me, zatvaram vrata. Skloni nogu, mogu i jako udariti, Posle će biti svašta!
(Ćuti, molim te. Ne mogu da slušam te gluposti)
Izgubio sam identitet, bez njega ne mogu nigde Kako ti to nije jasno?! Nije. Ne vredi se ubeđivati.
Nesporazumi su sve češći, kao i uzvici. Baš ću svašta čuti tih dana! Sve sam zaboravio.
Nastavljam da se zavaravam kako napredujem Dok tonem i ne vadim slušalice glas unutra mi diktira život kao i osećanja.
Bez toga ja neću izdržati. Pašću u zaborav, pašću u nemoć, pašću u raspadanje.
Puno novca dam za nešto što traje kratko. Neka mi neko posle priča kako kvalitet određuje cena!
PREVARA
Sve je iz mene tada izletelo Izgubio sam se, raspao. Nestalo mi je sve, obrisan sam. Ja ne postojim. Znamo li za tu situaciju? Voleo bih da niko to ne iskusi. Nije ugodno. Razneo sam se – sitnice. Gledao sam u to šta život radi, Kako nas izaziva, ispituje, poigrava se Onime što vidimo ispred sebe. Obično nisam slep, ali te večeri jesam bio. Nisam znao kada smo se udvojili, Kada sam dobio još jednog sebe Kako to da ne osećam!
Vraćao sam se kući Stajao u prevozu, pitao se šta se dešava Dok sam cvokotao od raspadanja Moguće je i da sam se raspukao. Ima stvari koje jesam otkrio. (Ne znam da li smem kazati) Dao sam previše prostora. Ja sam povukao konce bio! I treba mi tako! Čudan je bio to virus.
GLAVOBOLJA
Taj je požar zazvonio u mojoj glavi onoga dana kada sam zaboravio naočare. Izašao sam iz kuće, onda kada kašnjenju nije vreme Novo mi se urezivalo u dušu Kao uspomena, sećanje na nešto moje, tužno.
Mene sve okolo stiska, i seva Moj je pogled težak, mutan. Ja ne razaznajem prizore, Pa ih brišem.
Šutira me stalno u potiljak Teme me žulja Kao da sve beži od mene, neće da ostane unutra čezne da me isprazni, da me nestane, razori, pokori i bolom me zaustavi.
Kad ustanem, ja se zanesem! Možda je to sve ponovna prevara.
MIMOILAŽENJE/SUMNJA
Ja sam krenuo pre tvog vremena pošto sam mislio da ću opet kasniti po centralnom No, samo što ubacih ključ u bravu, a to sve u nameri da krenem,
stignem na vreme nakon zaključavanja.
Probudih se, trzanjem!
Mislio sam da smo tu mislio sam da se u smrzavanju diramo. Uočavao sam ja poglede i rukohvate (ne mislim na drške). Otiđosmo na druga mesta pod mi je podrška svaki se put razbijem ne znam šta me izlupa.
Bar da su batine! Ko bi rekao?
Neko te nekada poljubi, ti poljubiš njih oni nastave sa deljenjem ti to i ne znaš.
Mimoiđete se. Možda ste se i sreli negde, nekako, neko. Neću to moći znati. Pitaću se zbog čega ne mogu brže da zaključam vrata, pa krenem već jednom.
Glava me rastura.
RASTANAK
Hajde, važi Čujemo se Idi, sada, odlazi Zaboravi me da sam živ jednostavno je do mene Ti si super. Zaslužuješ bolje. Ja nisam za tebe! Ja ću te uništiti Nisam dobar bio Neko je mene davno ranio ja sada ne umem da volim Rušim sve oko sebe, Jer srušili su i mene Mnogo sam loš! Nije naše vreme, mimoišli smo se! Deluje kao da se hvalim, ali ne. To nije tačno. Beži od mene, ja ne umem da volim. Ne dajem nikome šansu, ali mi se sviđa uvek kada meni neko pruži jednu. Zar sumnjaš?
ZNANJE
Lomim se da shvatim, Uhvatim nešto. Ne nalazim mnogo, toga što me traži ja ne poznajem. Sretosmo se nekada, Mali smo bili. Rekoh li ti ja za to? Ako jesam, ti me pusti da kažem opet. Nešto mi tvrdo stoji ovde Ja se pa plašim da ću progutati sopstveni jezik. Mene boli to što držim ruku na nemirnim, otvorenim usnama Ne mogu ti kazati da razumem to što se iščuđavaš. Ja otvaram i zatvaram ispisane stranice. Ponovo, kada ih otvaram, one su već pocepane. Ne znam gde se lepak zaturio Moram odustati, sačuvati ovo neznanje. Glup sam bio. Rastali smo se sasvim. Posle mi je neko nekad došapnuo da si plakala dok smo se gledali i preslišavali. Ja to nisam znao. Video jesam.
PROVERA
Molim te da sve što znaš shvatiš. Pametan piše, budala pamti. Ne teraj me da te proveravam. Ne mogu ni na koga da se oslonim. Kopam po nekom smeću, Nalazim sve više i više trave. Kopam i skidam, svuda samo trava. Ima li kraja! Pokušavam da nađem nešto, ni sam nisam siguran šta, ali ću se setiti. Ja držim i vučem tu kofu Ona je puna svega i svačega Zapinjem, znojim se, jer znam da vredi Toliko sam jak! Još sam i uporniji! Prepun sam svakojakog znanja! Izvučem kofu, a u njoj ugledam svoj odraz. Toliko se zgrozim i ne žalim što sam kofu ispustio, što se sve to razbilo. Dosta mi je smeća.
Litijum Blog 
