Bez dobrog naslova.  Takav je ovaj tekst, a i faza u kojoj se trenutno nalazim. Pre neki dan sam ušao u Zelenu sobu i shvatio da ja u mojim tridesetim (neko bi rekao i četrdesetim, ali ja sam optimista, to mi tako loše zvuči) besciljno lutam. Svaki dan se suočavam sa novim izazovima, borbama, osećam se kao ranjena antilopa u „Opstanku“ koju progoni krdo besnih lavova. Dokle više? Ne znam ni sam koliko ću više izdržati tempo života i stres koji doživim kad „svako kome se digne“ naleti na mene. Svaka tuđa „žuta minuta“ završi u mom dvorištu. Osećam se kao neplivač na brodu koji tone i na kome se iz minuta u minut pojavljuju nove rupe i pukotine. Taman rešiš jedan problem, zakrpiš jednu „rupu“, pojavi se još tri nove. Dosta! Hoću i ja malo da uživam u tišini (a da to nije day-dreaming varijanta), da zavaljen ležim u fotelji i gledam „Opstanak“…al da ne budem ja antilopa…dosta je bilo…

Hehe…ipak i ja naučio da linkujem 🙂

Da li me to što sporo prelazim ulicu (na obeleženom pešačkom prelazu) svrstava u kategoriju životinja? Da li tebe podsećam na psa ili mačku koji možda prvi put, neoprezno prelaze ulicu? Iste one koje si juče ostavio da iskrvare na mokrom asfaltu, a pre toga ih sa osmehom na licu ispeglao svojim novim automobilom. Podsećam te ovako usporen i ukočen na kakvu ranjenu zver koju kao vrsni i ostrašćeni lovac juriš i proganjaš, čekajući pravi trenutak za završni hitac?

NE???

PA GDE SI SE ONDA ZALETEO SA TIM AUTOMOBILOM? KUDA ŽURIS BATO, BRE?

Znam, kasniš na veoma važan poslovni sastanak…usput u toku vožnje, dok premeštaš telefon iz ruke u ruku, kao kroz maglu prisećaš se osnovnih pravila vožnje koja si verovatno nekad učio i polagao. Verovatno jesi, naravno, ako te obaveze nisu i u tome sprečile, pa si odlučio kupiti jednu dozvolu, da imaš, zlu ne trebalo. Možda te zaustavi neki revnosan policajac, ko zna…Mada sumnjam, tablice ti imaju četiri cifre, nisi ti na listi za pregled…

A ne, pogrešio sam???…Ti si onaj mali kome je tata pre neki dan kupio novi auto, ali nije stigao da ti objasni osnovna pravila iz oblasti kulture vožnje…Eh, ova današnja omladina, puna energije…Da li ja to vidim osmeh na licu dok velikom brzinom prolećeš kroz baru koja je tik do trotoara i tom prilikom pošteno okupaš mene i još dva putnika namernika koji su se u kobnom momentu tu zadesili? Naravno, dao si nam izbor, ili da nas poprskaš ili da đipimo u Ljubostinju…kupanje nam ne gine, kako god okreneš. Ko zna, možda i ti budes te sreće da nekad, možda kad dođeš u moje godine, budeš pocašćen ovakvim izborom. Hvala, sine, hvala!

Oooo, pa ti zbilja mnogo žuriš. Izvini što ja nemam razumevanja za tebe i što ovako lagan i razgiban ne pustim korak. Kako ti samo lepo radi ta sirena…vidim da je nova, prodorna, retko korišćena…melem za moje uši. Vidi samo da je ne koristiš često, pohabaćeš je. I nikada, ali baš nikada nemoj da je koristiš na putu, kad ti neko preseče put ili uleti u makaze. Ko zna, možda tog nekog iznerviraš i isprovociraš, pa on izleti iz svojih kola i pošteno te premlati. Ne, drži se ti oprobanog recepta, sviraj samo slabijima od sebe, to uvek pali. Mada, da budem iskren, samo da sam malo mlađi, ni ovaj kamen ispred mene mi ne bi izgledao tako daleko. Doduše, i da ga bacim za tobom, ni tri penzije mi ne bi pomogle da ti nadomestim nastalu štetu.

Iskreno, ne znam odakle ti pravo da se tako nekulturno ponašaš,  da u vožnji zauzmeš celu ulicu. Voliš vožnju levom stranom? Praviš se Englez jel? Ma znao sam da je to…Ma samo se ti igraj, vozi onako kako misliš da treba, vremenom ćeš naučiti neke stvari, samo nadam se ne na teži način…

I za kraj…nekad sam i ja vozio. Doduše, u nekom mirnijem vremenu, kada su ulice bile sigurnije. Ponekad i ja dodjem na red da u kuci, na kompjuteru zaigram Collin McRea rally ili NFS…nije moj unuk cicija. Znam i ja neke trikove, vozim i ja brzo i divlje…ali za razliku od tebe nije mi Pasterova poligon za testiranje mojih sposobnosti. Časti sebe, kupi volan za igranje, zavali se u fotelju i vozi onako kako misliš da valja. Bolje da pukneš koju hiljadu dinara za volan, nego da nosiš nekog na duši…

Posvećeno deki Nenadu sa trećeg sprata, večitom borcu…protiv vetrenjača

Nešto veoma sveže, pravo iz kuhinje „genijalnog, glupog Drummer-a“

Za sve one koji se pitaju da li će recept uspeti i vama, ili je to pošlo za rukom samo ovoj budali, odgovor – ne očajavajte. Uz malo nesreće svako to može uraditi. Za uspeh su vam potrebni sledeći sastojci:

* glavobolja ili neka druga stresna situacija koja dovodi do nezadrživog pada koncentracije
* zanimljiv noćni program na radiju koji sadrži bar jednu pesmu sa ljubavnom tematikom
* mobilni telefon
* poznavanje načina funkcionisanja mobilnog telefona – uža oblast – slanje SMS poruka
* za uspeh ovog recepta NEOPHODAN sastojak je da prijatelj bude SUPROTNOG POLA

Recept:
U gluvo doba noći, dok vas boli glava (ili ste pod uticajem neke stresne situacije koja je dovela do pada koncentracije), pojačajte malo radio. Pustite da vas muzika sa radio-talasa ponese i da vam neki unutrašnji glas kaže kako bi bilo lepo da nekom napišete lepu poruku i poželite mu laku noć i mirne snove. Potom, dovoljno je da uzmete telefon u ruke, odaberete prijatelja do koga vam je veoma stalo (za uspeh recepta dobro obratiti pašnju na poslednji sastojak) i napišite poruku u kojoj ćete citirati refren omiljene pesme iz stavke 2 na listi sastojaka. Naravno, za uspeh je takođe neophodno da NE GAJITE TAJNA OSEĆANJA PREMA TOM PRIJATELJU. U suprotnom, recept nema smisla jer ste u tom slučaju spemni na posledice.

U uspešnost recepta ne treba sumnjati, šanse su veoma bliske 100%.  Nažalost…

Na kraju…ako ste iole pametni, ne iskušavajte ovaj recept na ljudima do kojih vam je stalo. Izgubićete nešto što vam je veoma bitno u životu, oslonac, utehu i lepu reč kada vam je potrebna…sto bi Elvis rekao „The bridge over troubled water“…nešto neprocenjivo.

Zato, moja preporuka je da sačuvate i sakrijete negde ovaj recept. Pročitajte ga ponekad. On vam možda nekad pomogne DA NE DOĐETE u sličnu situaciju kao ja, i pozabavite se malo detaljnije TEORIJOM SEKUNDE…

NAPOMENA ZA KRAJ: ni u jednom momentu nemojte ni pomisliti da krivite druge za svoje greske. Krivica u ovom slucaju je u potpunosti moja i bremen nastale situacije sam moram nositi…

Jos jedna dosadna noc je predamnom. San nikako da dodje na oci. U narodu se kaze za onoga ko lepo spava da spava „snom pravednika“. Sta sam onda ja? Gresnik? Neee. Ova prolazna nesanica je ipak posledica stresnog posla koji me okupira danju. Navikne covek…Brzo se mirim sa tom cinjenicom i otpocinjem ritual – palim racunar, pronalazim lokalnu radio-stanicu sa zabavnom muzikom koja me opusta (probao sam i sa narodnjacima ali ne ide…noge samo skakucu, preplicu se, nemam mira 🙂 ) i spustam roletne na prozoru (da ne bi komsije iz zgrade preko puta pomislile kako sam manijak koji noc provodi sedeci za tom „prokletom spravom“…ko zna, mozda je u nekoj sekti, mozda pedofil koji vreba zrtve skriven iza laznog imena…kompjuter – siguran put do lomace). Sedam za komp i ne gasim svetlo…tako sam navikao (da ne „kvarim“ oci). Sad kad malo bolje razmislim, kad bi ugasio svetlo, mozda bi i zaspao?!? :).

I tako, dok sedim udobno zavaljen u stolici, prelistavajuci (najcesce) stranice omiljenih portala, na radiju krecu prvi taktovi zanimljive melodije. Da li ste se ikad zaljubili u pesmu slusajuci samo njene prve taktove? Opcini vas sam pocetak…melodija koju je neko komponovao…sklad napravljen koriscenjem tonova koji su coveku vec vekovima poznati i njihovim kombinovanjem u akorde koji vam na neki nacin u tom momentu donesu mir i spokoj. Ljubav na prvo slusanje…Uzimam papir i olovku zapisujem onoliko reci koliko uspem da pohvatam u stanju polu-transa :). Dlanom o dlan i pesmi je kraj. Neeee…

Ipak, ne ocajavam. „Imate prijatelje“, setim se. Tu je Google, pravi prijatelj u ovakvom trenutku :). Kucam reci koje sam zapisao, pokusavam da ih povezem u smislen sklop i volila! Uspevam da posle samo par minuta pronadjem ceo tekst pesme koji je neko objavio na svom blogu, i link za download…Presrecan, pratim link, i vec za nekoliko trenutaka pesma je u mom kompu. Dobro,priznajem, ceo album :).

Preslusavam je po n-ti put, ali ne mogu da se oslobodim jedne misli koja mi se vrti po glavi od kad sam je „skinuo“ sa net-a. U roku od samo nekoliko minuta pronasao sam pesmu i sad je imam, na bezbednom mestu, u mom racunaru. A kako je nekad bilo?

Gde su nestale audio kasete? Nemojte mi zameriti sto ne pominjem ploce (LP,SP), uspomena na njih me vraca u dane ranog detinjstva. Ipak, u moje vreme, kasete su bile „zakon“. One me vezuju za moje „svesno ja“ :). Moje vreme…zvucim kao „starac Foco od stotinu ljeta…“ :). Nije to tako davno vreme. Secam se kada sam danima pokusavao da zadrzim neku melodiju u glavi, obilazio „Orion“ i dosadjivao prodavacicama sa pitanjem: „Kad ce izaci?“ („Jel izas`o Zagor?“…“Nije!“…“Opkolite trafiku!“). Secam se jedne od neprospavanih noci kada sam sedeci na podu, u mraku sobe, pokusavao da na bezbroj puta nasnimanu traku snimim „Na Badnje vece“ koja je bas tad isla na Radio Marsu kao odjava programa. Ona je isla svako vece kao odjava, a bas to vece sam uspeo da je „uhvatim“ zajedno sa onim „Oglasile su se sirene za vazdusnu opsanost…“ izmedju refrena i naredne strofe. Jos uvek cuvam tu kasetu negde. Jedno vreme mi je sluzila za „cimanje“ pripitog drustva (citaj: raspolozenog) na nekoj od privatnih zurki. Mada, ni njih nema u poslednje vreme…

Suma summarum…nedostaju mi te kasete…Sum koji prati muziku/pesmu i koji je vremenom sve jaci.Zanimljivo je da posle nekoliko preslusavanja kasete, taj sum prestaje da smeta.Cak, mogu reci da prija.

Ustajem i sa police skidam kasetofon, brisem prasinu sa njega i pronalazim jednu od prvih kaseta koju sam nabavio…Djordje Balasevic…Panonski mornar…

…Press play on tape…Detinjstvo, here I come…

Konacno, i san dolazi na oci…