Na obroncima plavog Meseca, šetala si osluškujući moju tišinu,

ponekad zastala da pogledaš iza sebe vremena išibana vetrovima,

a onda uzela u naručje naše grehe i strasti, proklete i blagoslovene,

niske i uzvišene, koje su lutale dolinom izgubljenih duša,

i tu te pronađoh kako sediš ispod procvetale trešnje u našem vinogradu.

Mirisalo je proleće, mirisala si ti u plavoj haljini na mekoj travi, neugaženoj,

milovala dlanom njene vlati, grlila stablo okićeno cvetovima,

dok su čokoti vina  pevali napojeni kišom iz očiju boje safira.

Jutro se već prevalilo preko Istoka, visoko uzdiglo na nebu, obasjalo nevene,

kupinovo lišće, tvoje suze… i nadu, a Sunce je neumoljivo išlo ka horizontu…

…tamo gde smo posadili večnost.