jamislimzuto

Dragi majko i oče,

Bojim se da imam loše vesti. Odlučio sam. Odlazim iz Srbije.

Zahvaljujući vama, od malih nogu sam naučio šta znači rad. Od jutra do mraka, u pirinčanim poljima. Vrednim radom i stalnim zalaganjem, dokazao sam da sam bolji od ostale braće, pa ste me, čim sam napunio 10 godina, prebacili da radim sa vama u trgovini. Tu sam izučio zanat. U našoj skromnoj porodičnoj radnji, naučio sam sve o prodaji, navikama potrošača i cenjkanju. I dok sam sedeo na hladnom i vlažnom podu naše prodavnice i lepio novi model patika za evropsko tržište, maštao sam o boljem životu. Maštao sam da odem negde daleko. Da imam svoju radnju. Kada sam napunio 18, moj san je počeo da se ostvaruje. Bar je to tada tako izgledalo.

Sa ostalim nelegalnim imigrantima, stigao sam u Srbiju. Bilo je to zlatno doba. Zajedničkim snagama, uspeli smo da zauzmemo jedan tržni centar, u glavnom gradu, Beogradu. Zvali smo ga Zmajevo gnezdo, da nas podseća na domovinu. Prodaja je išla kao luda. Novca je bilo na pretek, pa sam uspeo da kupim i auto. Moj prvi auto. Nakon nekoliko meseci, uspeo sam da kupim vozačku dozvolu. Redovnim vežbanjem, ubrzo sam naučio i da vozim. Kao vlasnik radnje i automobila, lako sam zapao za oko radnici u susednoj radnji, Sun. Uskoro smo se venčali. Sun je ljubav mog života. Nakon nekoliko godina, podarila mi je dva sina, Marka i Milana. Sa osmehom se sećam tih vremena.
Sun je radila u radnji, dok sam ja išao u nabavke. Stariji sin je pomagao oko finansija, a mlađi, dok je bio beba, ležao je uglavnom u kutiji sa gumenim loptama. Živeli smo u jednosobnom stanu u susednom naselju. Sa nama su živele još dve porodice. Bilo je udobno i pristojno, svako je imao svoj mir. Delili smo džak pirinča koji je stajao na sred sobe, kako bi svakom bilo lako da se posluži. Naučio sam i par srpskih reči. Tlideset dinara, lepo stoji, oce kupi, nema proba. To se pokazalo kao dovoljno. Beograd mi se dopadao. U Zmajevom gnezdu, osećao sam se kao kod kuće. Svakog meseca, mi trgovci iz cele zemlje, sastajali smo se radi formiranja cena i razvoja strategije za dobijanje državljanstva. Većina nas ga je i dobila. Život je bio lep.

A onda, došla su teška vremena. Bilo je sve manje i manje kupaca. Naša roba im je postala skupa. Opala je čak i prodaja anđeoskih krila i plastičnih Deda Mrazova sa svetlećim očima koji pevaju novogodišnje pesme na našem. Morao sam da smanjim maržu na 80%. Kvalitet sam smanjio duplo. Nudio sam čak i 4 para gača za 100 din, umesto standardna tri. Uskoro, ni to nije pomoglo. Ljudi su počeli da traže da plate nekakvim karticama, čekovima, na rate. Aman, ne moze, nema cek, mora plati odma. Zalud sam govorio.
Uskoro, trgovci su počeli da odlaze. Svako jutro me je dočekala još jedna zatvorena radnja. “ Ne radi vise, otisla”, je natpis koji je postajao sve češći. Ostajali su samo veletrgovci, koji su svoju robu još uvek uspevali da prodaju srpskim prodavcima u Piramidi i na Bulevaru. Naša radnica, afrosrpkinja Ruža, dala je otkaz. Kaže da joj malo para. Video sam je da pere stakla na obližnjoj raskrsnici. To joj je siguran izvor prihoda. Sa dvoje dece i trećim na putu, Sun je morala da skrati radno vreme na svega 10 sati dnevno.

Tužno je bilo videti prazne kartonske kutije i najlonske kese koje kovitlaju tamo gde su se nekada gužvali ushićeni kupci.

Postalo je nepodnošljivo. Odlučio sam da odem. Od ovih Srba nema vajde. Digao sam ruke. Idem u Svazilend. Kažu da je tamo sada raj za nas trgovce. Mnogi odavde su se tamo lepo snašli. Nadam se da ću i ja. Naš treći sin, Mbambe će se roditi tamo. Radujem se tome.
Auto sam prodao. Umesto kirije, vlasniku stana sam ostavio dve torbe sa zavesama, par veštačkih jelki, 4 ženske perike u raznim bojama, dva džaka pirinča i sušene račiće u frižideru. To će biti više nego dovoljno.
Čuo sam da će ovde uskoro izbori. To je ubrzalo naše pripreme za odlazak. Krećemo sutra ujutru.
Nadam se da će vas ovo pismo naći zdrave. Javiću se kada se smestimo.

Voli vas vaš sin