Ako je i vama kao roditelju cilj da pred sobom imate srećno dete, onda verovatno i vi zastupate ideologiju srećnog deteta. Psihoanaliza je uverljivo dokazala da su ljudi koji tokom detinjstva nisu bili srećni usled nedostatka roditeljske ljubavi, kasnije u životu postali neurotični odrasli. Na osnovu te činjenice stvorena je pretpostavka da potpuno suprotno rodteljsko ponašanje mora dovesti do razvoja deteta u zdravu i uspešnu odraslu osobu. Već pedesetak godina roditelji se trude da svom detetu pokazuju ljubav, da mu nude samo pozitivna iskustva i izbegavaju da ga „traumatizuju“ na bilo koji način. Kada gledaju u svoje očigledno srećno dete, roditelji smatraju da su dobri roditelji. Ali, šta je to sreća? Zar nisu i sreća i zadovoljstvo zasnovani na ispunjenju detetovih želja? Kada detetu ispunimo neku želju, ono će osetiti zadovoljstvo. A kada mu ispunimo neku njemu veoma važnu želju, ono će osetiti sreću. To znači da ako roditelj ima nameru da održava svoje dete u osećanju sreće, on tada mora da ispunjava svaku detetovu želju. Ukoliko roditelj odbije da detetu ispuni neku želju, ono veoma jasno i glasno pokazuje da je nesrećno jer se oseća nevoljenim, što kod roditelja izaziva osećanje krivice i samilosti. Zbog toga što u tom trenutku pomisli da je loš roditelj, on konačno odustaje od zabrane i dozvoljava detetu da ispuni „zabranjenu“ želju ili mu, čak, u tome pomaže.

Takva dinamika u odnosima dovela je do zamene uloga u porodičnoj hijerarhiji: umesto da roditelji upravljaju detetom, ono je počelo da upravlja njima.

Наставите читање →