Kada bih ti rekla da umem da potonem toliko duboko da ti je potrebna snaga bogova da me izvučeš i da mi, nakon toga, poslednjim atomima snage, poljupcima obrišeš suze. Da li bi ušao u moj život?
Kada bih ti rekla da ponekad sričem rečenice tvoje ne bivajući uvek sigurna da sam svako slovo prepoznala. Koliko bi nas to udaljilo?
Kada bi popustila brana između društveno prihvatljivog i željenog, koliko dugo bi mogao da roniš na dah?
Znaš li da se na zglobu ove, lepo oblikovane noge krije ožiljak nekog davnog ujeda? Kome je i dan danas potrebna uteha.
Kada bih ti rekla koliko sam crnih haljina za tugupohabala da li bi me tvoje srce anatemisalo?
Poneke tuge treba sakriti i od onih najtvrđih na suze.
Vrcavi osmesi me odaju. Pokušavam da se ne osmehujem na svakih par minuta, ne vredi pucketaju varnice radosti iz zenica mojih.
Da …
Krenula u susret komešanju prećutanog i pomešanog sa dubokim uzdasima uhvaćenim u mrežu reči, onu mrežu koja je puno puta krpljena. Propušta, s vremena na vreme, sliske spojeve samoglasnika i suglasnika. Začinjenih onom lucidnom solju koja te uvek mami na još.
Stojim na prelazu, kiša mi natapa proključale misli, lupkam potpeticom po maloj bari oko mojih čizama . Starija gospođa malo- malo gleda moje pokrete, smešno mi je, nailazi autobus u punoj brzini i u jedan mah me okupa hladnom, prljavom tečnošću. Hrabro, stoički ispratim situaciju, osećam iglice natopljene hladnoćom, ali me ono klupko ludosti i dalje radi, pucam od smeha toliko glasno da se ljudi izmiču. Baš me briga, život je divan, ti si divan…
Otvaraš mi vrata, zvuči prigušenog džeza ulivaju se u moj krvotok. Vlažne kose se priljubljuljem uz tebe, udišem te …
Slapovi tople vode se slivaju niz obode kade, mirisi lavande lelujaju po pločicama u nekom zanesenom plesu. Dok slusam zveket posuđa iz kuhinje, zatvaram oči, puštam da me slapovi vodene pare omame poput dima iz nargile. Nastavljaš se na čaroliju ljubeći me po vratu…
Škripuću oluci pod teretom kišnih kapi, a mi se ljubimo dodirima istim hiljadama godima, a opet tek sada stvorenim. I nekadašnjim, i tek u nastajanju. Sve smo i nismo u naznakama da budemo…
Prstima umočenih u penu menjaš geografske pojmove duž mojih ledja.
Iskočio si poput čupavca iz zaključane kutije mojih naslućivanja. Protresao prašnjavu glavu nalik preplašenom piletu nateravši me da se oglasim kijanjem. Nimalo dostojanstveno za prvi susret pomislih potraživši maramicu za zaborav. Ako se potrudim možda se neću ni setiti da su me nozdrve zagolicale.
Prekasno, inkubacija je odradila svoje, a ovaj pucanj u najskrivenija skrovišta moje podsvesti daleko od toga da me je samo okrznuo.
Sada, uzdrmanih temelja koji „rade“ i van dozvoljenih proračuna, pokušavam da održim ravnotežu klecavih „nikad“. Trudeći se da uzdignute glaveodolim magnetu istovetnih različitosti.
Nije to potreba da te posedujem. Utičući na tebe predajem ti svoju dušu. Puštam te u riznice svega što me čini. Sakupljeni porazi, saveti, iskustva i zlatni trenuci spoznati posle ustajanja iz ponora.
Utičući na tebe ja sve manje svoja postajem, dajući ti da se u segmente moje utkaš, mešajući tvoje slike i iskustva počinjem da brišem granice koje nas dele. Oštre iviceugljena prstima ublažene. Mada ne znam kuda bi to moglo odvesti, širom sam ti vrata otvorila, desnom rukom ti dobrodošlicu poželela. Nijednom se nisam zapitala jesam li pogrešila.
Odkad me na slogove podeli već mi sto puta želje povilenele. I tako raspolućena nikako se sastaviti ne dam. Presamićena ti se ispraviti ne mogu. A ti me sastaviti nećeš. Gledaš me tako na dvoje podeljenu i ne znaš kom bi delu pre prišao. Znaš da te cela uzeti ne mogu. A jedino tako bih umela. Zato me ovako nepotpunu rečima golicaš. Osećaš kada bih se opet u celo sastavila da bi me tvoji udovi na kraj sveta tražili. Od jezičaka plamenih te ni okeani ohladili ne bi. Zato ti tako desnom obrvom namiguješ, onoj nepotpunoj, kojoj da se sastavi ne daš. Jer , kada bi te celinom svojom zaokružila, obamreo, bez kapi vina omamljen, nikada se otreznio ne bi.
Kaplje čežnja, u ravnomernim razmacima. Svaka kap ima istu putanju, unapred zacrtan put, dvosmeran od nas do nas. Smirenje u oluji dah je tvoj. Mrviš me, usitnjavaš poput deteta grudvu, menjajući mi oblik do suštine dolaziš. Ogoljeni odsjaji nerečenog presoljeni praznim u rukama mojim. Pred slapovima žedna ostajem u želji da postanem ono čemu bi ti skicu dao. U par poteza, ovlašnim dodirima prstiju umočenih u strast…
Kliziš kao kap po staklu, magliš me i osvešćuješ neprisustvom svojim. Zaustim da ti kažem, ne mogu, pratim te po osećaju, ostavljaš mi samlevena zrnca neprepričanih snova…
Ima me, ima te, isuviše za daljine nepređene. Ne prepoznajem se u odrazu svom, ni ne pokušavam, krijem se od svetlucanja nemira za tobom. Koji se imenovati ne može, sam po sebi je definicija. Čekanje u iskoraku, traganje za nečim. Isuviše lepljivim za moje slutnje.
Nesnađena 
