Ćutim… Reči u nizu olovke na papiru nižu se…
Ćutim… Bukti duša kroz telo spremno za borbu…
Dišem… Stvaram Te od svakog izdisaja koji para pluća… Niti Nebeskog svoda i čežnja za boljim…
Držim te za ruku stvorenu od poslednjeg daha, držim te i ne puštam…
Saplićem se o horizont… O daljine… Padam… Dižem se… Hvatam se za Tebe stvorenu od daha nemira… Držim te, ne puštam… Vrati me u život… Daj mi celu sebe… Sve je prolazno sem vremena nevremena… Tu u ulici večite čežnje za boljim…
Dah na obrisu karmina košulje raskopčane… Grad spava… Budi me znoj koji ne prestaje liti… Budiš me Ti svojom pesmom male sirene… Čežnja kroz dodire… Jastuci od guščijeg perja… Marioneta koja opstaje… Nadam se sada kada su zavese spuštene da bolje uloge čekaju na Nas… Na mene izgubljenog u prostoru… Na Tebe koja sanjaš negde daleko, koja postojiš samo za mene…
Dugi su dani… Duže godine… Još Ti se nadam… Ne prestajem…
Paučina u uglu sobe od prokislog krova… Pusti da prodje sve, pusti da verujem u bolje, u Sebe, u Nas… Daj mi samo jedno budjenje u jutra nemirna… Pogledaj me u oči i idi… Slobodna si… Puštam te da voliš drugog, boljeg, onog koji ima sve sem duše…
Reka snova kroz vrelo nade… Puštam te dok na nebu sviće noć…
Puštam ruku… Mokar dlan… Stisak… Zvezda severnjača… I mesečina koja sja kroz povečerje…
Wanderer 
