Stojim na raskršću puteva… Tamo gde se Sava uliva u Dunav, tamo gde majka grli dete koje bezgranično daje, tamo gde se mostovi susreću u nizu beskraja…
Stojim… Brojim dane… Jedan za drugim bez olakšanja… Nisam birao ovaj put, nisam znao da ću hodati njime glave sagnute od svega što se u njoj dešava protiv moje volje… Protiv sebe, a za sebe u letu ludila… Talasi susreću grad, grad u buktinji plamti…
Stojim… Dal’ žalim za nekada ?!? Ponekad… Al’ više žalim za danas koje teče kontra mene dok se nadam da će sutra biti bolje… I dan posle sutra… I onaj iza njega…
Stojim… Oblaci u crvenilu… Dani u nizu… Dišem mokar od unutarnjih nemira… Beograd i ja, oči u u oči… Kleknuti, pasti, ustati i krenuti bezbroj puta iznova… Voleti bezgranično druge, davati ono što je od Sebe preostalo… Trgati se… Trnuti… I opet se boriti na način u kom si se izgubio više ni ne znajući da li je pravi… Olakšati dušu vriskom ka Kosmosu… Olakšati… Dani nemilosrdni kuju planove budućnosti…
Život ide dalje, bez mene… A ja izgaram od osećaja prejakih za ovo telo…
Stojim… Krenuću putem nekim, još ne znam kojim… Krenuću još danas, iznova… Juče nestaje dok danas postaje… Borba, prasak, vrisak, nemir kroz sopstveno telo… Osećaji… I grad bez ljudi prepun ljudi koji se sudaraju žureći negde… Voleti Sebe moram učiti…
Korak… još jedan i… Tri kapi kiše na licu… Košava… Beograd… I ja…
Samo danas… Za danas…
Wanderer 
