Monthly Archives: January 2022

Nepoznati autor:

“Jednog dana srele su se Istina i Laž.

– Dobar dan, reče Istina.

– Divan dan, reče Laž.

Istina zastade da vidi da li je to tačno i bi tačno.

– Divan dan, odgovori Istina.

– Još lepše je jezero, reče Laž.

Istina ponovo proveri da li je to tačno i bi tačno.

Laž dotrča do vode i reče: Voda je najlepša. Hajde da plivamo.

Istina dotače vodu prstima i vide da je zaista divna te se složi sa Laži.

Skinule su odeću i ušle u vodu. Posle nekog vremena, Laž izađe iz vode, obuče odelo Istine i ode. Istina nikako nije mogla da obuče odelo Laži, te poče da hoda gola, i svi su počeli da se zgražavaju kad je vide.

I od tada ljudi više vole da vide Laž obučenu u odelo Istine, nego golu Istinu.”

– Ne svi. Kukavice beze od istine. Istinoljubljivi je pozdravljaju, a hrabri joj smelo gledaju u oci.

Umetnica Milena Pavlović Barili u pismu majci: “Znaš mamo, na dnu moje duše ima jedan plamičak, kao kandilo koje se nikad ne gasi, uvek je živo i treperi, a to je moje srpsko poreklo. Svet je divan. Zemlje lepe, ljudi interesantni, ali ni jednu varoš ne volim kao što Beograd volim rano ujutro. I nigde mi nije nebo lepo kao noću iz naše požarevačke avlije. Ni u Španiji, ni u Italiji! Naše je najlepše!”

—————-

– Kada ljudi duzi vremenski period zive pod nenormalnim okolnostima prihvate ih kao normalne. Neprihvatljivo postane prihvatljivo.

———–

-Velicina uvek uzburka strasti. Dok slabi karakteri zavide i pakoste, plemeniti se dive i postuju.

————–

– Pametan covek prosiruje svoje znanje naukom. Mudar i naukom i duhovnim razvojem. Nema mudrosti bez negovanja najvrednijih ljudskih kvaliteta i oplemenjivanja karaktera.

S obzirom da je opažanje sastavni element spoznavanja, izmedju opažanja i spoznaje postoji uslovljen odnos. Bolje opažanje doprinosi boljem razumevanju fizičkih zakonitosti, dok je poznavanje fizičkih zakonitosti neophodno za inovaciju i usavršavanje različitih instrumenata i daljnjeg razvoja znanja. Na primer, inovacijom mikroskopa se sa sigurnošću utvrdilo postojanje mikroorganizama. Do tada se samo naslućivalo i pretpostavljalo.

Spoznaja je kontinualan proces koji se sastoji od različitih faza. Svaka faza nosi nove, drugačije uvide. Znanje nikada nije, niti može biti, završeno i savršeno. Uvek se otkriva nešto novo. Zato se iziskuje neprestana modifikaciju znanja kroz nadgradnju i proširivanje, a ponekad i eliminaciju zabluda i predrasuda. Time pojedini koncepti i ideje poprime sasvim drugačije obeležje. Realizacija da je znanje relativno, a ne apsoluno je veoma značajna. Omogućava otvorenost prema drugačijim idejama i radikalnijoj spoznaji. Mnogi napredni mislioci su napominjali da iluzija konačnosti i savršenosti vodi u dogmatizam i regres:

Andre Gide: „Veruj onima koji tragaju za istinom, sumnjaj u one koji su je pronašli.“

Miguel De Unamuno: „Istinska nauka uči, iznad svega, da se sumnja i da se ne zna.“

Edvard Dahlberg: „Potrebno je veoma dugo vremena da se ništa ne razume.“

Otvoren stav je zastupljen i u izjavi naučnika koji je rekao da za vreme traganja ne sumnja da će nešto pronaći, ali kad pronadje sumnja i proverava to što je pronašao. Iluzija konačne spoznaje nastaje iz arogantnosti. Što god je znanje ograničenije, ono je arogantnije. Stvara zabludu savršenosti. Socrates je to odavno shvatio. Plato(n) piše: „Otišao sam kod jednog čoveka, koji je smatran mudrim, da bih proverio njegovo znanje – njegovo ime ne moram pominjati, on je bio političar koga sam ja odabrao da ispitujem – i rezultat je bio sledeći: Kada sam počeo da razgovaram s njim, nisam se mogao oteti utisku da on uopšte nije mudar; iako je smatran od mnogih, a naročito sam od sebe. Pokušao sam da mu objasnim da on sebe samo smatra mudrim, a da to ipak nije. Posledica toga je bila da je počeo da me mrzi i njegovoj mržnji se priključila još nekolicina ljudi koji su bili prisutni i koji su me čuli. Tako da sam otišao, govoreći sam sebi: Iako ja mislim da ni jedan od nas dvojice ne zna nešto lepo ni značajno, ipak sam ja bolji nego on – zato što on ne zna, a misli da zna.

Ja niti znam, niti mislim da znam. Zbog toga sam ja ipak u prednosti u odnosu na njega. Onda sam otišao kod drugog koji se smatrao još mudrijim i moj zaključak je bio potpuno isti. Stvorio sam samo neprijatelja i od njega i od mnogih pored njega.“

Socrates je prevazišao iluziju konačnog znanja. Shvatio je da ima toliko toga što ne zna. Zato je imao dublji uvid od sagovornika. Njih je arogantan stav zadržao u iluziji znanja. To ih je i sprečilo da ostvare radikalnije razumevanje, dok je njega osposobilo da to shvati. Svesnost o vlastitom neznanju je pomak. Omogući da se izadje iz iluzornosti potpunog razumevanja i da se zadržava otvoren um.

Iako je do sada otkriveno dosta fizičkih zakonitosti, koje izgledaju apsolutne, one su, ipak, relativne. Srazmera onoga što znamo u odnosu na ono što ne znamo je suviše velika da bi nam dala povod za samouverenost. Newton je toga bio svestan kada je izjavio: „To što znamo je kapljica, to što ne znamo je more.“

Mi još uvek nemamo odgovore na ključna pitanja nastanka univerzuma i nas samih. Bez tih odgovora naučno shvatanje predstavlja „čardak ni na nebu ni na zemlji“ ili krošnju drveta bez korena. Anne Wilson Schaef, s pravom, postavlja sledeća pitanja: “ Koliko toga ima u misteriji života o čemu ja ništa ne znam? Koliko toga ja ne znam zato što je moj um treniran da se zatvori za sve pojave koje ne mogu opaziti i razumeti čulima i tehnologijom, i koje se ne mogu objasniti modernom naukom?”

Duhovnost se, često, poistovećuje s religijom. Medjutim, izmedju njih postoji značajna razlika. Ponekad se, čak, i isključuju. Nastanak i svrha religije se različito tumači. Po Marksu religija predstavlja odraz klasne nejednakosti i potrebe potlačene klase da pobegne od realnosti i pronađe utehu u teškom životu. 

Teorija je formirana samo na osnovu kapitalističkog društvenog uredjenja. Njome se ne daje zadovoljavajuće objašnjenje za drugačija uredjenja i kulturne tradicije. Pored toga, religija je postojala i u vladajućoj klasi. Time se jasno ukazuje na činjenicu da klasna nejednakost ne predstavlja uzrok nastanka religije. 

Postoji verovanje da je religija nastala kao rezultat nedovoljnog poznavanja prirodnih pojava i fizičkih zakonitosti. Ta teorija, takođe, nije održiva. Mi živimo u vreme naučnog i tehnološkog progresa zasnovanog, upravo, na poznavanju fizičkih zakonitosti. Ali, religija nije isčezla, već je doživela i značajan preporod. 

Mišljenja o religiji su podeljena. Ili se smatra potrebnom i korisnom ili beskorisnom i štetnom. To je i razumljivo. Religija je imala i pozitivan i negativan uticaj na razvoj ljudi. U samom začetku civilizacije je učila moralnim načelima. Smirivala je destruktivne nagone lutajućih plemena i osposobljavala ih za civilizovan način života. 

Medjutim, kada je postala institucija pojačala se njena moć i uticaj u društvenom sistemu. U nastojanju da ga zadrži, i još više ojača, počela je donositi mnogobrojna kruta pravila koja su se obavijala plaštom duhovnosti, mada nisu imala ništa s njom. Često su joj i protivrečila. Njima su se štitili interesi institucije, kao i sebični interesi pojedinih članova u instituciji. Ponekad i politički, ekonomski i nacionalni. Takva pravila su podsticala nastanak fanatizma i antagonizam među različitim religijama. Usled toga je dolazilo do krvoprolića. Primer takvog krvoprolića su krstaški ratovi koji su trajali od 11 do 13 veka. 

Religiozni fanatizam je očigledan i u progonu i mučenju jeretika, spaljivanju veštica itd. Da bi zaštitila svoje interese, autoritet i vlast hrišćanska crkva je nemilosrdno i surovo ugušivala slobodu misli i napretka. Spaljivanje Giordano Bruno na rimskom trgu 1600 godine samo je jedan od primera sumanute vladavine crkve. 

Takvo ponašanje u potpunosti negira duhovnost. Duhovnost propagira suštinsku jednakost ljudi. Zalaže se za njihovo zbližavanje i ravnopravnost. Poštuje i uvažava razlike, kao npr. rasne,  religiozne, nacionalne, političke itd. Religiozna ograničenost prezentira razlike kao veoma opasne elemente koji se moraju eliminisati. 

To stanovište proizilazi iz nerazumevanja, iracionalnog straha ili iz pohlepe, odnosno osećanja koja su suprotna duhovnim. Duhovnost polazi od ljubavi i humanosti. Samim tim predstavlja širi i kompleksniji pojam od religije, pa se ne može svesti samo na religiju. William Irwin Thompson kaže: „Religija nije identična s duhovnošću; religija je pre oblik duhovnosti u civilizaciji.“ 

Dok se religioznost, u većini slučajeva, svodi samo na veru u boga, duhovnost je sveobuhvatnija i fundamentalnija. Ima religizonih osoba koje nisu produhovljene, kao što ima i produhovljenih koje nisu religiozne. Naravno, ima ljudi koji su i religiozni i produhovljeni. Ali, to nije pravilo. Duhovnost se ispoljava kroz integralan i konstruktivan razvoj. Samo produhovljena osoba uspeva ostvariti funkcionalnost u vlastitom životu i odnosu s drugima. 

Ukoliko verovanje u boga vodi u otudjenje, agresiju i omalovažavanje drugih religija i nevernika, onda tu nema duhovnosti. Naprotiv. Signalizira se sprečen duhovni razvoj. On se može javiti kao osećanje superiornosti u odnosu na okolinu ili kao potreba njene kontrole. U pitanju je neurotičnost koja najčešće vodi u fanatizam. 

Dakle, ponašanje i karakterne osobine su najbolji odraz duhovnosti. Za produhovljene ljude je karakterističan otvoren, fleksibilan stav, iskrenost, plemenitost, moralnost, odgovornost, saosećanje i stremljenje ka konstruktivnoj adaptaciji s okolinom. Duhovnost oslobadja. Njome se prevazidje ograničenost fizičkom dimenzijom. Dobija se jasniji uvid u smisao i svrhu vlastite egzistencije. Omogući se razvoj kreativnog potencijala, pa se lakše nadje izlaz iz svake situacije. Bez duhovnog uvida sve se svede samo na materijalne vrednosti. Otudjenost od duhovne prirode stvara izražen egoizam, uskogrudost, lukavstvo, manipulativnost, nemoralnost, neiskrenost itd. 

Komunizam je najviše doprineo mišljenu da je religija primitivna i zaostala i da se treba u potpunosti ukinuti. Koliko je takvo mišljenje opravdano i da li se treba nepromišljeno prihvatiti? I pored svih nedostataka religija, ipak, sadrži duhovne uvide od neprocenjivog značaja i vrednosti. Njihovo arogantno odbacivanje i podcenjivanje, usled preterane reakcije na regresivne elemente, može stvoriti više štete nego koristi. 

Ljudi kroz duhovnost postaju svesni višeg smisla ili nevidljive suštine koja spaja i prožima čitav univerzum. Ne postoji ni jedna civilizacija i kultura koja nije bila svesna te suštine. Otuda i različiti nazivi od kojih je najpoznatiji bog. Verovanje u boga opstaje uprkos svim promenama. Odoleva vremenu. Duhovni zapisi iz najranijih epoha i danas plene lucidnošću. Imaju istu snagu i efekt kao i u vreme kada su nastali. Ogromnim vremenskim razdobljem se nije izgubila svežina i značaj reči pošto nose vanvremeske poruke.

Jedan od razloga izuzetne duhovne lucidnosti naših predaka je taj što su imali neposredan kontakt s prirodom. Prefinjenim usklađivanjem vlastitog životnog tempa s njenim ritmom, direktno su se ujedinjavali s harmoničnim pulsiranjem univerzuma. Na taj način su bili u stanju da osećaju isti život i u sebi i u svemu izvan sebe. To ih je i vodilo u sferu više spoznaje i razumevanja. 

Rollo May ističe značaj direktnog kontakta s prirodom: “Naš svet je postao haotičan; i ne ostavlja nas samo van štimunga s prirodom, već i s nama samima, takodje. Kao ljudska bića imamo korene u prirodi, ne iz činjenice da se naše telo sastoji od suštinski istih elemenata kao vazduh ili zemlja ili trava. Na mnogo drugih načina mi učestvujemo u prirodi – ritam promene sezona ili dana i noći, na primer, se reflektuje u ritmu naših tela, u gladi i sitosti, u spavanju i budnosti, u seksualnoj želji i zadovoljenju i na bezbroj drugih načina.“ 

Komentari:

https://forum.krstarica.com/threads/religija-i-duhovnost.941258/